Пише Игор Пшењичников

 

Милорад Додик, Председник Републике Српске, која је саставни део Босне и Херцеговине, је изјавио да босански језик не постоји.

 

Додик је то рекао реагујући на информацију да Савет Министара БиХ разматра питање кршења уставног права грађана БиХ на слободно коришћење босанског језика у Републици Српској. Наметање Србима новог назива сопственог језика је, по Додиковом мишљењу, апсолутно неприхватљиво.

 

„На жалост, јесте (босански језик) несретно уписан у Дејтонски споразум, али очигледно је то неко урадио из калкулације. Али, у БиХ може да постоји само нешто што се овде може договорити“, казао је Председник Републике Српске.

 

Другим речима, босански Срби намеравају да се боре против покушаја уништавања њиховог културног идентитета чију основу чини, пре свега, језик. Али, да ли Србима прети губитак само културног идентитета?

 

 

Дејтонски споразум чини сет докумената који су састављени уз активно учешће САД, а њима је био прекинут грађански рат у бившој југословенској републици Босни и Херцеговин. Њих су 1995 године усагласиле сукобљене стране, Срби, Бошњаци и Хрвати, у војној бази у Дејтону и потписали су их исте године у Паризу лидер Бошњака Алија Изетбеговић, Председник Србије Слободан Милошевић и Председник Хрватске Фрањо Туђман.

 

То је била само једна епизода у крвавом сценарију Вашингтона за разбијање Југославије, која је од 1945 године обухватала све територије на којима су живели искључиво Срби или Срби у комбинацији с другим народима, од којих већина и данас говори српски. Српска култура и српски језик су у Југославији били носећа конструкција. Управо њега и покушавају да сруше аутори Дејтонског споразума, који је наметнут Југославији, и њихови садашњи савезници на просторима бивше СФРЈ.

 

Саставни део плана физичког комадања Југославије била је културно-лингвистичка диверзија коју су извели Американци и њихови савезници. У Дејтонском споразуму се први пут појавио термин „босански језик“. Суштина и принцип те диверзије су следећи..постоји језик, значи да постоје и народ и држава.

 

Зашто га је у таквом облику потписао Милошевић? Очигледно је имао много других важнијих проблема у чијем светлу језичко питање није деловало толико важно. Међутим, то је најважније питање и културног и државног идентитета, што су и показали догађаји који су уследили.

 

„Српски језик и српски језици“

 

Након распада Југославије, на светском списку језика појавили су се босански и црногорски језик. Од раније је већ постојао појам „хрватски језик“. Све је то чисто српски језик. Али, они су се појавили након што су се на политичкој карти појавили „нови народи“ са својим државама — Хрватском, Босном и Херцеговином и Црном Гором.

 

Већ је много тога речено о томе да иза рата у бившој Југославији стоје САД и водеће западноевропске земље. Након тог рата су и настале данашња независна Хрватска и Босна и Херцеговина. А Црну Гору је одвојио од Србије проамерички човек, Шредседник Мило Ђукановић који је 2006 године спровео референдум о независности Црне Горе.

 

 

А сада о „хрватском“ језику. Њиме говоре Срби који су у своје време примили католичанство. На појму „хрватски језик“ Срби могу да захвале свом истакнутом лингвисти из XIX века Вуку Караџићу који је реформисао српски језик и положио темељ његовом садашњем правопису. Караџић је, као научник до сржи и не размишљајући о политици, предложио да се језик зове српско-хрватски. Он је имао у виду да тим језиком говоре Срби и исти ти Срби, али католици, који су живели у области под називом Хрватска.

 

Међутим, Хрватска, Црна Гора и генерално цео западни део онога што је после названо Југославија вековима су били поприште директног сукоба Православне цркве и Ватикана. Света столица је радо прихватила Караџићево „стручно мишљење“. Током целе друге половине XIX века и до наших дана Ватикан је радио на одвајању Хрватске од православне Србије. Резултат тога је да су Срби и Хрвати, исти народ који говори истим језиком, много пута, нарочито у XX веку, били увучени у крваве међусобне сукобе.

 

Српски језик је у целом свету почео да се зове српско-хрватски све до последњих дана бивше Југославије. Након одвајања Хрватске од Југославије 1991 године, свет је добио нови „хрватски језик“.

 

Исто је било и у Босни. Бошњаци су етнички Срби који су примили ислам још у време Османског царства. Они живе на територији историјског јужнословенског региона Босна и Херцеговина. Сада је на тој територији, у складу с Дејтонским мировним споразумом 1995 године, створена истоимена држава Босна и Херцеговина која је подељена на два дела, на Републику Српску у којој живе православни Срби и Федерацију БиХ у којој живе Срби-католици (Хрвати) и Срби-муслимани (Бошњаци).

 

Сада Бошњаци траже да се језик којим говоре народи БиХ зове босански. Против тога су и босански Срби и сви други Срби који живе у Србији, Црној Гори у на другим местима.

 

 

Срби су данас подељен народ. Србима је очигледно да САД и друге западне земље спроводе смишљену политику уништавања српског идентитета сужавањем територије на којој се званично говори на српском језику. О коришћењу таквих лингвистичких диверзија говори се у књизи професора савременог српског језика, стилистике и опште лингвистике Милоша Ковачевића „Српски језик и српски језици“.

 

„Ако се овако настави, ускоро ће се појавити и „војвођански“ и „шумадијски“ језик“, каже Марија Билбија, руски филолог и лингвиста која живи у Србији. Шумадија и аутономна покрајина Војводина су две области „огриска“ који је оглодао Запад и који се данас зове Србија.

 

Зашто се о овоме говори сада?

 

Зато што процес комадања Србије још није завршен.

 

„У Србији, осим покрајине Косово и Метохија која је под окупацијом, постоји још неколико области којима ЕУ и НАТО могу да уцењују Србију ако њене власти намеравају да уђу у чланство тих организација. То су југ Србије где живи много Албанаца. Рашка област где има много муслимана и северна покрајина Србије Војводина, где живе људи различитих националности и где око 13% становништва чине Мађари. У свим тим областима могу бити подржане сепаратистичке тежње, које ионако већ постоје. Не сумњам да Запад већ ради на томе“, каже председник невладине патриотске организације „Наша Србија“ Млађан Ђорђевић.

 

Смрт језика је смрт народа

 

„Смрт народа обично не наступа као последица физичког истребљења мада ни то није непознато, већ пре као културна смрт, као губитак воље и жеље неке скупине да се и даље доживљава и сматра тим и тим народом, речју, да буде то што дотад беше. До физичког нестанка може доћи двојако. Насилним уништењем од спољњег агресора или престанком воље за саморепродуковањем при чему, мистериозно, губитак воље за физичким продужењем народа обично пада уједно са губитком осећаја вредности свог идентитета“, рекао је почетком децембра, говорећи на Факултету политичких наука Београдског универзитета, професор Часлав Д. Копривица.

 

Ако умре језик, мртав је и народ. Ако се промени језик, није важно да ли природним или вештачким путем, промењен је и народ пошто се мења и његов појмовни апарат, његова самосвест и идентитет.

 

Исти процеси су својевремено покренути у Украјини где до почетка ХХ века нико није ни говорио о „украјинском језику“. Сви су знали да постоји малоруско наречје руског језика. А мало ли је у Русији наречјâ? Па, какво је само волгоградско наречје са својом фонетиком!

 

У Украјини је о „украјинском језику“ почело да се говори тек у периоду „независне Украјине“ хетмана Скоропадског. Касније су бољшевици одвојили Малорусију од Великорусије и назвали је Украјином.

 

У совјетском периоду је малоруско наречје дефинитивно прерасло у „украјински језик“. Он се гајио, вештачки је стицао „своју“ лексику, у коју су као норма записиване руске речи из народног говора, речи из локалних дијалеката, или су вештачки убацивани полонизми и туђице из других европских језика. Тако је „карта“ постала „мапа“, „авион“ — „літак“, а „улица“ — „вулица“.

 

Данас видимо до чега су довели експерименти са измишљањем и вештачким прављењем „украјинског језика“, који су трајали цео век. Створена је „независна“ Украјина, чије је постојање оправдано и потребно Западу само у својству непријатеља и противтеже Русију.

 

То како се језик користи у политичке сврхе може да се види не само у Србији и Украјини. Сличне ствари су се догађале, на пример, у Скандинавији, где још почетком XIX века нико није делио дански језик на норвешки и дански, пошто је Норвешка до 1814 године више од 400 година била део Данске краљевине.

 

Али, тамо где се политички не исплати стављати акценат на разлике између дијалеката истог језика, о томе се не говори. Тако се две званичне варијанте норвешког језика, књижевни и новонорвешки (нушок), разликују као да су два различита скандинавска језика. Међутим, никоме не пада на памет да дели Норвешку на делове. А шта тек рећи о енглеском? Како би било да назовемо језике одговарајућих земаља амерички или аустралијски?

 

Јер, украјински, хрватски, босански и црногорски из неког разлога постоје, преносе fakti.org

 

Ката

Тагови: ; ; ; ; ; ;