Излагање на промоцији књиге «Србија и Евроазијски Савез» 21. децембра 2016. године у хотелу «Москва» у Београду

 

 

У најтеже време, али и време поновног рађања и Русије и Србије, почетком 90-их, уз надахнуће великог Вјачеслава Кликова и борбе српског народа, основана је Међународна словенска академија. Већ тада, у њу су, уз велики број научних, уметничких и моралних великана из Русије и других братских земаља, ушли и блаженопочивши патријарси руски Алексиј II и српски Павле. Од тада, у њеном српском одељењу нашли су се и Милић од Мачве, и наши научни корифеји Смиља Аврамов и Василије Крестић, и велики друштвено-политички делатници Војислав Шешељ и Живадин Јовановић, и научници највећег ауторитета, попут Радмила Маројевића и Зорана Милошевића, творца зборника који данас представљамо.

 

Пошто су и Србија и Русија последњих година ушле у потпуно нове, нажалост, са различитим предзнаком, периоде своје историје, делатност Међународне словенске академије је неко време била готово замрла, све док јој прошле године није дошао на чело Сергеј Бабурин, човек највеће и најсветлије стваралачке, моралне и политичке енергије. За моју маленкост је огромна част и огроман задатак његово поверење да водим Српско одељење МСА трагом новог живота, који је Академија на челу са Бабурином задобила у Москви и на другим евроазијским меридијанима.

 

Зборник „Србија и Евроазијски Савез“, чији је састављач наш врли колега и најплоднији стручњак за Русију међу српским политиколозима, проф. др Зоран Милошевић, први је мултидисциплинарни и међународни зборник научних радова на ову за нас животно важну тему на српском језику. Пошто тема надраста и ову одличну књигу и све нас, обавезни смо да, пред овом дивном публиком, говоримо пре свега о теми.

 

У заједничком пројекту, Међународни институт за примењену системску анализу из ЕУ (International Institute for Applied Systems Analysis, IIASA) и Евроазијска развојна банка (ЕАБР) — разматрају сарадњу на линији ЕУ-ЕАЕС у дугорочној перспективи. Они закључују да је реализација концепције заједничког економског простора «од Лисабона до Владивостока» корисна свим инволвираним странама. Они такође процењују да би Споразум о продубљавању економске сарадње и интеграцији између ЕУ и ЕАЕС могао постати реалност средином 2020-их година.

 

Мора се приметити да се простор «од Лисабона до Владивостока» све ређе назива «Велика Европа», а све чешће «Велика Евроазија». «Велика Евроазија» је била и главна тема овогодишњег Економског форума у Санкт Петербургу и самита Г-20 у Кини.

 

А када се «Велика Евроазија» покуша дефинисати, онда се каже: то је ЕАЕС плус Економски појас Пута свиле. Путинов минхенски говор се неумољиво остварује: нови центри економског развоја, а пре свега Русија, Кина и Индија обликују данашњи свет, а своју већ доминантну економску моћ убрзано претварају у политички, па ако хоћете и војно-политички утицај.

 

Срећни смо да је данас посетом нашег председника Владе Москви, учињен нови конкретан корак у јачању билатералне војне сарадње, које до недавно, готово да није ни било.

 

Они који касне да разумеју неодољивост процеса јачања нових центара светског развоја, или праве грешке попут антируских санкција, мораће да плате веома високу цену.

 

САД и Велика Британија већ су кренуле у заокрет и прилагођавање, јер им је систем глобалне олигархијске диктатуре пропао, па се може десити да највећи губитник буде ЕУ у досадашњем облику и да буде одбачена као својевремено СФРЈ – као непотребно средство којим је Вашингтон некада парирао СССР-у, а данас «Великој Евроазији» није у стању.

 

Тема прикључења Евроазији и новој историји, није дакле тема само за Србију, већ је питање опстанка и за 28, пардон 27 земаља које чине ЕУ. Кључни играч нове историје, светски катехон, јесте Русија. Русија се данас све више руководи православним моралним начелима и правилима привређивања. Са таквом Русијом, Србија има најдубљу и најчвршћу духовну, цивилизацијску и историјску повезаност, а данас де факто и односе такве блискости и поверења на којим би нам могла завидети већина земаља у свету. То је огромни потенцијал који тек чека да буде искоришћен.

 

Евроазијски економски савез данас чине Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија. Ова интеграција је потписала споразум о зони слободне трговине са Вијетнамом. Србија може лако да буде друга земља са којом ће такав споразум бити потписан, што није од малог значаја, јер преговоре о таквом споразуму воде још и Египат, Тајланд, Иран и Монголија, док су интерес показали Сингапур, Пакистан, Израел, Индија, Кина, Тунис и низ других земаља.

 

ЕАЕС у овом часу има пет пута мање држава чланица него ЕУ, око пет пута мањи БДП, два ипо пута мање становника, пет пута већу територију и многоструко, неупоредиво веће природне ресурсе. БДП Србије (37 млрд $ у текућим ценама, односно 95 млрд $ по паритету куповне моћи) је на нивоу најсиромашнијих чланица ЕУ, међу којима су неке од ње знатно мање. Он чини једва 0,5% БДП-а ЕУ или 2% БДП-а ЕАЕС. Аргумент о снажној повезаности наше готово непостојеће привреде са ЕУ је готово ирелевантан, ако се узме у обзир већа флексибилност, већа окренутост узајамној помоћи и потпуно одсуство спољног наметања унутрашњих економских и политичких решења у оквиру ЕАЕС.

 

За нас је значајно и да су у ЕАЕС основни методи регулисања пољопривредне производње усмерени на унутрашњу подршку економске стабилности држава чланица и њихових произвођача, а такође на развој аграрног сектора са органским развојем укупне економске делатности, пре свега међу земљама чланицама, док су у ЕУ основне мере усмерене на ограничење конкуренције од стране произвођача нерезидената ЕУ, путем ограничења увоза пољопривредних производа, у облику пореза, квота и техничког регулисања које практично онемогућава промет, са истовременом подршком домаћим произвођачима у облику субсидија.

 

Најпаметнији тумач политике садашње Владе Србије за патриотску публику, Жељко Цвијановић, изјавио је ових дана да  „смисао евроинтеграција за Србију није у уласку у ЕУ, него да земљу држи унутар једног политичког поретка, који је далеко од доброг и праведног, али изван кога земље профила Србије бивају жртве.“

 

Такође ових дана, фамозна  агенција „Фактор Плус“, правилно је констатовала, кроз своја питања анкетираним грађанима, шта су главне алтернативе стратешког спољнополитичког курса Србије: приступање Европској унији и даље учвршћивање односа са Руском Федерацијом. Грађани су показали да мудро и непогрешиво сагледавају све финесе ових алтернатива.

 

За Србију је темељно њено историјско и стратешко партнерство са Русијом, које наш народ с правом доживљава као братство. ЕАЕС, Евроазијски савез и Велика Евроазија, па и ОДКБ, су само конкретне могућности које Србија, стојећи чврсто на тим темељима, може да бира.

 

Па када је све то већ тако, не могу, а да ово своје кратко иступање не завршим са два питања:

 

Када ћемо смоћи снаге да преокренемо дефиницију наше спољне политике која стоји наглавачке: „Наше стратешко опредељење је ЕУ, а желимо и што боље односе са Русијом“?

 

Када ћемо на основу Декларације о стратешком партнерству, са Русијом потписати обавезујући Споразум о војно-политичком савезништву?

 

Надам се, ускоро.

 

Владимир Кршљанин

Тагови: ;