Пише Дмитриј Џиговбродски
fakti.org

 

Прошло је већ две и по године од државног преврата у Украјини. И да, већ се може са сигурношћу рећи да (Л)укави (П)утинов (П)лан постоји. Само што то није баш план у класичном смислу. И апсолутно није лукав, већ само логичан, прагматичан и доследан — од првих дана кризе.

 

Може се рећи да је Русија већ успешно остварила више постављених циљева. Осим тога, делимично су реализоване одређене намере. И још један део задатака се реализује управо сада. Украјина је већ изгубила — није јој пошло за руком да поквари сценарио 2014 године. Последњи трзаји Кијева били су током Дебаљцева и Минска 2.

 

 

За Украјину је сада већ бесмислено да се рита, иако ће се, наравно, још трзати. Јер, кијевске елите апсолутно не желе да седе на оптуженичкој клупи, а затим да доживе судбину Рибентропа, Кајтела, Калтенбрунера, Фрика, Штрајхера, Зајс-Инкварта, Јодла..

 

Већ сада припадници кијевске елите воде трговину како би сачували животе и финансијска средства. У њој не учествују само двојица — Александар Турчинов и Арсен Аваков. Турчинову, као прво, нико не жели да гарантује живот, а као друго, он је један дисфункционални протестант-секташ који претендује на месијанство. Авакову се, с обзиром на многобројна наручена убиства и учешће у формирању казнених батаљона, такође не смеши опроштај и спасење.

 

Ма колико звучало зачуђујуће, али у нешто бољем положају налази се Петар Порошенко. Он има чиме да тргује и није директно упрљан сарадњом с украјинским националистима. То што је врховни командант Оружаних снага Украјине, па самим тим са Министром одбране и генералима у Генералштабу дели одговорност за ратне злочине и злочине против човечности у Донбасу, посебна је прича.

 

Порошенко је још увек легитимни Председник Украјине и партнер само због тога што гарантује функционисање система за транспорт гаса. То је његова основна улога на функцији Председника Украјине. Све док извршава преузете обавезе, никакав Трећи Мајдан му није страшан. Неће га допустити ни Европа, ни Русија.

 

Украјина иначе има веома мали значај у међународним односима, иако прави много буке. Очување система за транспорт гаса Украјине до 2019 године је главни приоритет Русије и Европе. Након 2019 године, када ће транспорт гаса почети да заобилази Украјину, и Европа и Русија ће скинути Украјину са дневног реда. Једина опасност за Порошенка је да се Европа и Русија споразумеју о постављању алтернативне фигуре која ће гарантовати функционисање система за транспорт гаса. У том случају Петар Алексејевич неће успети да долети ни до Ростова.

 

Стога не очекујте нагле промене на политичкој сцени Украјине. Без учешћа моћне треће стране оне су мало вероватне.

 

Владимир Путин није дозволио САД, Европи и Украјини да га увуку у сукоб. Тако да Русија, ма колико о томе маштали Кијев и Вашингтон, није постала учесник сукоба. А санкције на енергенте, које су САД планирале од самог почетка, нису ни спроведене. То је решило још неколико задатака. Сукоб на истоку Украјине постепено се претворио у борбена дејства ниског интензитета. Самим тим Владимир Путин није дозволио Кијеву и Вашингтону да претворе практично све југоисточне области у рушевине. Ко жели да види у шта се претвара град када се спроводи права фронтовска операција, проучите фотографије данашњег Алепа.

 

Русији апсолутно није требало да се Харков, Запорожје, Дњепропетровск, Херсон претворе у пустиње од арматуре и камена, да милиони избеглица похрле на територију Русије и створе додатни притисак на буџет РФ и тржиште труда, као и да погоршају стање криминала.

 

Чак и у случају Донбаса је Русија до последњег тренутка покушавала да заустави развој сукоба. Управо зато је Владимир Путин апеловао да се причека са Референдумом. Али, десило се шта се десило. У конкретном случају, веће жртве вероватно нису могле да се избегну. Осим тога, искусни војници и припадници служби се увек труде да својим војним операцијама не стварају додатне непријатеље.

 

Стручњаци се увек труде да се задрже на минималном броју жртава. Из истог разлога су у рату 08.08.08. Грузини јурени папучама и дозвољавано им је да одбацују оружје и униформе у жбуње. Иако је 58-ма армија могла без икаквих проблема да приреди кланицу локалној грузијској армији. И заузимање Грузије је било апсолутно реално. Али, то нису хтели да раде. И зато је од почетка било јасно да Русија ни под каквим условима неће окупирати Украјину, ма колико о томе маштали у Кијеву. У суштини, за кијевске елите, које имају много крви на рукама, једини гарантовани спас били би увођење снага НАТО и повлачење линије разграничења између зона одговорности РФ и НАТО на Дњепру.

 

Европа је већ слала Русији понуде типа — узмите Донбас, а ми ћемо задржати остатак Украјине. На шта су руски представници показали Европи да никада неће бити никакве окупације Украјине. Али ће притом Украјина бити у зони одговорности и управљања Русије као слаба, разоружана, управљива, ванблоковска држава.

 

Кијев може да изведе и сто провокација месечно, и ракетна гађања изнад Крима, и убацивање диверзаната, и киднаповање људи, али не може више ништа да промени. А све провокације се бележе, сабирају и узимају у обзир. И за њих ће одговорни обавезно платити у пуној мери. Тако да нема потребе за журбом.

 

Из сваке ситуације може да се извуче нека корист . На пример, погоршани односи са Украјином омогућили су да се коначно прекине зависност руске војне индустрије од украјинских предузећа. То је одавно требало урадити. Моји познаници стручњаци су то захтевали још од почетка 2000их.

 

Украјина се већ одавно не сматра поузданим партнером и савезником, с обзиром на дволичност и поткупљивост политичких кијевских елита. Али је и упркос томе руска војна индустрија је била тесно повезана с украјинском. Јер, превелики новац је био везан за уговоре.

 

Агресивно и неадекватно понашање Украјине 2014 године омогућило је Русији да се ослободи украјинског „кофера без ручке“. Сада су „Мотор-Сич“, „Јужмаш“ и десетине других украјинских предузећа осуђени на пропаст. Она више нису потребна Русији и неће ни бити више никада.

 

Ситуација у Украјини омогућила је Русији да покаже суседним државама на територији бившег СССР до чега доводи сарадња са САД. И ту лекцију су сви научили. Технологију „обојених револуција“, која се толико ефикасно реализује последњих година, сви су окарактерисали као опасну и погубну за финансијске елите држава. А то значи да се нико неће усуђивати да се игра са том технологијом — на крају ће бити скупље.

 

Ситуација у Украјини, као витрина америчке спољне политике, обезбедила је Русији активно зближавање са земљама Латинске Америке, Југоисточне Азије, Блиског Истока. Ту је Украјина била веома корисна за Руску Федерацију.

 

Сада се одвија логистичка изолација Украјине.

 

• Железничка пруга која заобилази Украјину профункционисаће од 15 августа 2017. године.

• Керчки мост. До краја 2018 године биће отворен за аутомобилски саобраћај, а крајем 2019 године за железнички.

• Од 2019 године се планира потпуни прелазак на друге правце за транспорт гаса у Европу, који ће заобилазити Украјину. На Северни и Турски ток.

 

Због тога никакав копнени коридор до Крима једноставно није потребан у скорије време. Он ће ионако постојати за једно 10-15 година. При чему ће регионалне елите Харкова, Запорожја, Херсона саме молити Русију. А са изградњом и железничке пруге и Керчког моста оствариће се мултипликативни ефекат само у корист руске привреде. А борбена дејства нам сигурно не би ишла у прилог.

 

Неко може да покуша да искористи аргумент да ће у Украјини одгајити русофобску генерацију, да ће на граници с Русијом живети 30 милиона људи који је мрзе. Па, то је проблем управо тих 30 милиона. Ако буду хтели да преживе, да обезбеде деци пристојну будућност — и те како ће морати да воле Русију.

 

Ту ће радити природна селекција. Русофоби и украјински нацисти ће једноставно пасти у беду и неће моћи да имају потомство. И све то, што је најважније, без икаквог активног учешћа Русије. Биће то природни процеси. Колико сада имају становника русофобске, полуфашистичке балтичке државе, каква је тамо стопа наталитета/морталитета? Русофобија је веома лоша стратегија за преживљавање. То предстоји многима да схвате. При том је Русија увек отворена за све који цене руску културу, који су спремни да поштују законе Русије и марљиво раде. За њих ће бити и прихода, и пристојне будућности за децу, и припадности великој Руској држави.

 

Од ЛНР и ДНР је створена проруска енклава која ће, после кидања вертикалних веза између Кијева и регионâ, имати најспремнију армију и најефикасније тајне службе на територији бивше Украјине. Тесна производна и економска интеграција са Русијом учиниће ЛНР и ДНР витрином за цео остатак Украјине — како би сви могли да се увере до чега доводи русофобија, а шта доноси пријатељство са Русијом. Предстоји још ослобађање ЛНР и ДНР до административних граница и варијанта „изваринског котла са вентилом“ у циљу разоружавања Оружаних снага Украјине. Све се реализује у року. Ради максималне користи и безбедности Руске Федерације.

 

Владимир Путин сноси одговорност за 146 милиона грађана. И не ризикује животе Руса, њихову будућност и будућност њихове деце. И то је потпуно исправно. Увек највиши приоритет мора имати заштита својих грађана, а не решавање унутрашњих проблема суседних независних држава. Није ни чудо што на Западу међу обичним народом, чак и међу политичарима расту поштовање и дивљење према руском Председнику.

 

(Л)укави (П)утинов (П)лан се остварује свакодневно. Мирно, прагматично, неумољиво. И за сада без кашњења.

 

Ката

Тагови: ; ;