Ката Буцик за NewsFront Србија

 

Листер је пас који је својим завијањем заувек оставио печат пријатељства и саборништва међу војницима са којима је делио дуге војничке дане у рововима. Он је вучјак са Кошара који се борио на страни Србије до последњег даха.

 

У службу Отаџбине је ступио 1995 године. Чин мајора је добио због изузетно добро извршених задатака, откривања и заплене наоружања и неколико убистава албанских екстремиста у ратним околностима и илегалаца у мирнодопским условима. Необично је да би се, када год прође крај места где је задавио терористу, узнемирио, режао и залајао би пар пута.

 

 

На команду „Листер НАПРЕД!”, без поговора је ишао 50м напред и гледао лево – десно. Мува му није могла промаћи на стотине метара, а ако је ветар био повољан, поред оштрог вида, њушио је на километре.

 

Листер је био синоним за достојанство, храброст и оданост. Био је омиљен међу војском и врло препознатљив по томе да не воли друге псе. Али је необично волео људе, пре свега војнике.

 

 

Током ратног стања, никада није био уплашен упркос артиљерији и авиобомбама. Достојанствено је држао положај. На команду „чувај”, човеку кога је чувао нико није смео да приђе.

 

Војници са Кошара још памте 1995 годину. Тада је Листер својом прибраношћу спасао себе, војску, мечиће и мечку општег покоља.

 

 

Наиме, једне вечери је војска копала рупу, када је у мраку зашушкало нешто. Војници су били сигурни да је реч о људским корацима. Уперили су пушке ка том месту уз повике «Војска Југославије! Стој!».

 

Нико се није одазвао.

 

Листер је био препознатљиво затегнут као струна, али се није пропео на задње ноге, што би увек био знак да су у питању људи. Длака му се накострешила дуж кичме, али није режао као обично и померао уши што је увек радио када су на другој страни били непријатељски војници. Војска је, захваљујући њему, остала прибрана и није пуцала, а одбљесак логорске ватре је за који тренутак открио да су крај логора залутали мечићи и мечка.

 

Слична ситуација се поновила 1998 године код граничног камена Ц4 у правцу карауле Морина. Са својим керовођом, Листер је кренуо у патролу. У једном моменту се попео на задње ноге. У том тренутку је искочио медвед, али Листер није ни зацвилео ни залајао. Медвед их је видео, али је због Листеровог држања само протутњао даље.

 

 

Вучјак Листер је последњи пут зацвилео на Васкрс 11 априла 1999 године.

 

До последњег тренутка је остао одан керовођи воднику Васојевићу „Јагуару”. Убијени су заједно на Опљазу, код Мусине Куће, под непријатељским рафалом са још тројицом сабораца, Предрагом Богосављевићем, Миленком Божићем и Дарком Бјелобрком. Када их је покосио рафал, друго одељење је чуло Листерово завијање. Следећи рафал га је заувек утишао.

 

Поред многобројних, постоји апел бораца да се подигне споменик палим момцима са Кошара. Споменик момцима са Кошара би требао да буде симбол за слободу Србије. Место на том споменику би могло да се нађе и за Листера. Заслужио је.

 

Војнички поздрав господине мајоре!

 

Ката

 

Основне информације и фотографије са ФБ групе Чојство

Тагови: ; ;