Једна од најчешће изговорених крилатица које се у Вашингтону могу чути је она о „америчком лидерству“. Америка мора да води, кажу нам, или се ништа добро неће десити. Без обзира о ком се питању или месту ради, без обзира колико је то далеко од америчких обала или важно за безбедност или просперитет Американаца, цео свет без даха чека да чаробњаци из Вашингтона „преузму вођство“.

 

 

Пише: Џејмс Џорџ ЏАТРАС

 

Тек повремено се неко усуди да постави питање о томе у ком то правцу тачно треба да се „води“, с којом сврхом, зарад ког достигнућа. И како то би то користило Сједињеним Државама? Било би логично да се прво та питања реше па тек онда да се размотри ко треба да води, ко треба да прати, а ко треба да се склони с пута.

 

Питање америчког лидерства, или његовог одсуства, је релевантно када је реч о почетку мировних преговора о Сирији који идуће седмице треба да почну у Астани, Казахстану, уз посредство Русије, Турске и Ирана. Сједињене Државе – тачније, Обамина администрација – уопште нису ни позване, а камоли да воде било шта. То је све добро.

 

Без Обаминих људи који би ту сметали, можда коначно постоји шанса за мир после шест година крвопролића. Кључ је у томе што су, после више поновљених рунди бесплодног „Женевског процеса“ између руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и америчког државног секретара Џона Керија, Руси коначно закључили да Обамина администрација не може да буде продуктиван саговорник. (Више ни сам не знам колико пута су Лавров и Кери радосно објавили да су се споразумели око даљег напретка, само да би САД одмах после тога изјавиле: „АЛИ, Асад мора да оде!“)

 

Када јој је Вашингтон, тј. Обамина екипа коначно дозлогрдила, Москва је одлучила да се окрене Анкари. Упркос ноторно несталним тенденцијама турског председника Реџепа Тајипа Ердогана током скоро шестогодишњег рата, он се ипак показао поузданијим од америчког председника Обаме и Керија. Први доказ томе у прилог био је релативно тихи завршетак операције у источном Алепу, који је представљао много мању хуманитарну катастрофу него што су многи на Западу предвидели, а можда се и надали.

 

Што се тиче улоге и утицаја свих страна у процесу преговора у Астани, Москва, у блиској сарадњи са Дамаском и Техераном, има предност. Најважније од тога, влада сиријског председника Башара ел Асада остаје – и тачка. Неће бити никакве „промене режима“.

 

Између троје покровитеља, Турска штрчи. С друге стране, у склопу ових преговора, Анкара, и само Анкара, ће говорити у име „опозиције“ – односно терориста (од којих већина нису Сиријци) који се боре против сиријске владе. Ако је, као што се чини, Ердоган одустао од својих нереалних, максималистичких циљева, он би могао да обезбеди услове за окончање рата који би ублажили терористички бумеранг који је Турска већ доживела.

 

Објављено је да би и сам Казахстан могао да се прикључи преговорима, мада је мало вероватно да ће то утицати на њихову срж. Главни темељ у Астани ће представљати јединство циљева Сирије, Русије и Ирана, које је било кључно за успех у наметању њихових агенди њиховим противницима. Турска је приморана да се споразуме, Обамина администрација је искључена, док друге силе – на првом месту Саудијска Арабија и Катар – сада треба да размотре у којој мери желе да кваре игру будући да више не могу да остваре своје почетне циљеве. Катар је вероватно довољно паметан да то схвати, док Саудијска Арабија вероватно није, како показује њено понашање у Јемену.

 

Где је ту место за америчко лидерство, сада када председник Доналд Трамп преузима дужност у Вашингтону? Неки медији су јавили да је Русија на сиријске мировне преговоре позвала долазећу Трампову администрацију, стављајући то у контекст очекиване сарадње између Трампа и руског председника Владимира Путина. Може се чути и то да се Иран успротивио било каквом присуству САД. Исувише је рано проценити у којој мери ће, и да ли ће уопште Американци бити присутни у Астани, али сам позив – претпостављам, засад само у улози посматрача – представља позитиван сигнал. Ако Трамп буде остао веран својим предизборним обећањима да ће сарађивати са Русијом и уништити, а не само обуздати ДАЕШ, америчко учешће би могло да представља велики плус, за разлику од Обаминог приступа, који би подразумевао само „кварење игре“.

 

Треба имати на уму да је током председничке кампање 2016. Трамп жестоко критиковао Обамину политику у Сирији, говорећи да уклањање председника Асада не би требало да буде главни амерички интерес. То само по себи звучи добро. Међутим, није јасно у којој мери остали „баласт“ може да закомпликује ствари. Има више анти-иранских јастребова који ће бити део Трампове администрације. Често се може чути смешна и неистинита фраза да је „Иран водећи светски спонзор глобалног тероризма“. Недавно је група бивших званичника, међу којим је више њих блиско долазећем Трамповом тиму, објавила писмо у којем позивају на фактичку „промену режима“ у Ирану и подршку злогласном терористичком марксистичко-исламистичком култу „Муџахедин-е Калк (Mojahedin-e Khalq – MEK)“. То је фактички позив Трампу да уништи своју администрацију на питању Ирана као што је Џорџ Буш Млађи уништио своју у Ираку.

 

С друге стране, сам Трамп је приметио да се Иран, заједно са Сиријом и Русијом, бори против ДАЕШ. Већ је рекао да су прошли дани „промене режима“ и „изградње нација“. Као пословни човек, он је довољно паметан да зна да ће узалудно бацање неколико хиљада милијарди долара уништити његов главни циљ опоравка америчке привреде и стварања нових радних места. Он мора да направи избор. Нажалост, он ће се можда осетити усамљеним чак и унутар сопствене администрације. Видећемо.

 

Ако се делимични успех тројне антанте Москва-Техеран-Анкара у Алепу може пренети на целу земљу, и ако Трамп испуни обећање да ће сарађивати са Москвом ради уништења ДАЕШ (и, надајмо се, Ал Каиде и њених многих изданака), рат у Сирији би могао брзо да се заврши. Наравно, неки џепови отпора ће се одржати у источном делу земље. Смиривање Сирије такође донекле зависи и од догађаја у Ираку, поготово Мосулу (где одсуство извештаја западних медија наводи на сумњу да ствари тамо не иду онолико добро колико су се надали). Али свакако постоје шансе да се ослободе и главни популациони центри и тамо успостави мир, што би био сјајан почетак.

 

Прерано је за велики оптимизам. Али ако у Астани Вашингтон (под новим руководством) буде направио несвојствен корак и показао лидерство тако што неће упропастити ствари већ ће, уместо тога, пустити земље које су непосредније умешане да дођу до решења, имаћемо разлога за охрабрење. Још битније, можда ћемо имати разлога за наду да су у Вашингтон најзад дошли људи који су научили да разлуче када треба да делују ради одбране виталних интереса а када треба да одбију да делују када таквих интереса нема.

 

Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођстваамеричког Сената. Аутор је важне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове“.

Тагови: ;