Пише Слободан Рељић, Геополитика

 

На западу нешто ново. Деценијама слуђивани народ успоставља нови однос према однарођеном естаблишменту. И слепац то „види“ после Brexit, Трампове победе, потенцијалног Holandexit, значаја Марин Ле Пен у уморној Француској, после избора Аустријанаца који подижу странке и личности које лицемерни либерали, који постају мањина, називају екстремистима или одговора Немаца који се навикавају на надолазећи слом Дојче банке уз партију која се зове Алтернатива за Немачку..

 

Куда ће ово? Пробија унутрашња трулеж, одступају дојучерашњи „ауторитети“ и бесрамни „витезови лицемерја“, трезни се и Жан Клод Јункер.

 

Проклети народи! Таман су их изгурали са политичке сцене, а ти популисти и десни екстремисти надиру као осе.

 

Посебно је важно констатовати да су се Англосаксонци, пре свих, вратили у историју. Јесу њихови „неоконси“ који су подржавали неолиберализам у трену свог обеспамћења објавили „крај историје“, али четврт века касније прво су Енглези осетили да са бушног евроунијског Титаника треба скочити што пре. А онда и Трампгзит. И све је сад отворено.

 

 

Јунаци „вотергејта“ и других митова о „псима чуварима“ народног права да знају истину — излетели су као слепи мишеви у сумрак из љуштура „Њујорк тајмса“, „Њузвика“, „Гардијана“, „Шпигла“ и иних: „Слободну штампу“ дају, Хилари не дају. Тако то раде „независни новинари“ који су већ навикли да су гласила Зомбиленда.

 

И, као у Орвеловој Океанији, хладни ветрови пустим трговима ваљају странице новина на којима је годинама штампано „рат је мир, слобода је ропство, незнање је снага“. И таман кад је изгледало да ће поверовати..Оволико је фалило! Све је пало. И сад ће многи по свету, а не само Путин, да посумњају у западни аксиом „лаж је истина“.

 

Али, има ко неће! У београдској Немањиној улици једно друштванце се није дало уплашити, ни за трен. Српски вођи, на челу водеће балканске колонијалне демократије, напунили су своје уши воском, налепили на своје наочаре слике Запада из старих добрих времена, извукли из корица своје дрвене мачеве и — јуре!

 

Презир према народу још је израженији него код западних либерала. Тако они задовољно климају главом кад Министар спољних послова Велике Британије, човек који је био на челу Brexit, поздравља њихов напредак на европском путу.

 

Где смо ми то? На Губеревцу?

 

И долази у Народну скупштину српског народа Енглез да их, на енглеском, обавести како напредују, напредују.. А Марјан Ристичевић, чије је порекло из енглеске краљевске породице неспорно, тражи да се саслуша тај глас изванредни. Досад је то био духовит човек. Сад се прави Енглез. То је њему СНС-овска борба дала.

 

А смејали смо се Бугарима кад су, у журби на истом европском путу, усвајали све што треба на енглеском у сред Софије у бугарском Парламенту.

 

Никад не реци никад, кад те воде људи који су „тамо где треба“ атестирани да су профил који је:
а) либерал као Вук Бранковић и који се као и он мора доказати на Косову
б) обожавалац велике добротворне организације ММФ и којој се одмах даје да, по начелима Библије економских пљачки сиромашних и слабих, „Вашингтонском консензусу“, направи програм реформи за Србију
в) велики љубитељ колонијалне историје Запада, па пристаје да се тај пројекат развија и изван оног до чега су стари колонизатори стигли
г) који зна да је колонијална демократија највеће достигнуће демократије и зато више држи до похвала „Фридом хауса“ него до мишљења сопственог народа
д) који је спреман у сваком тренутку и на сваком месту да пљуне у лице себи какав је некад био и да као што ружи себе с већом страшћу насрне на свој неспособни, нерадни народ.

 

Што је апсурд већи, то је њихова улога уверљивија. Кад једног дана амерички председник јави да се укидају санкције Русији, ми ћемо да им их уведемо. Само ћемо замолити Мила Ђукановића да нас подржи. Тако ћемо оној плавој жени, бившој Министарки енергетике, омогућити да заради бонус да не би амерички амбасадори престали да јој долазе на славу.

 

Стално ми је пред очима слика Дачића са екрана, онако без кравате, који на неко „јако“ новинарско питање због војних вежби са Русима и Белорусима одговара, као мало љут: Чему такво питање кад се зна да неке западне земље уводе санкције Русији а повећавају трговинску размену и до 30% а Србија, која неће да уведе санкције, разбија јер, ево, показује се као већи антируски ентитет од њих свих заједно и има пад трговинске размене!?

 

Дачићевска Србија је то, бато! Ипак, кад би ово била нека нормална земља која има опозицију, тако „успешног“ Министра иностраних дела лично би Ненад Чанак на Теразијама окачио на оне своје толико извикане а никад постављене справе.

 

Ко је тај човек? Шта Штајнмајер или Борис Џонсон могу да мисле о тако монструозној свести? И они ће се уплашити толикој оданости Ништавилу. Па више достојанства показују припадници касте „шудре“, за које се сматра да немају душу те не могу ни суделовати у богослужењима.

 

Ово више ни није политика. Посебно кад човек који је издао и оца и Милошевића и комунизам и демократске савезнике и своје школске дане и будућност свог народа, који је и бранио а сад предаје Космет, који је од своје партије направио бордел, на крају своје изјаве поентира..нека њему и њима Запад не прети, јер ако он пусти Србе да бирају, па они ће увек изабрати Русе.

 

Нека Запад зна. Док је њему Вучића и Дачића, табанаће српски народ европским путем, а ако се њих уклони, одоше Србљи да слушају „Каљинка, Каљинка маја“. А и да се друштво из CIA не изненади кад једном види да ту песму пева баш Ивица. Јер сад, с Бакировом бригом што бака Клинтон није победила, „Миљацка“ више ни није песма за великог извођача.

 

И сам Ивичин тренутни шеф, Премијер дачићевске Владе је добро пратио ту велику мисао. Он је разумео да Срби држе до Трампове победе јер су осећали да су под притиском деценијама, и сада им се чини да ће бити под мањим притиском.

 

Али, зна српски Премијер да је „други разлог, који ме брине, то што људи у Србији сматрају да је увек неко други крив за све њихове неуспехе и избегавају сопствену одговорност“. Где ли он среће толико и таквих Срба, да може да у микрофон каже СВИ? У свом Главном одбору? Највећи број Срба се никад није понашао тако. Јер, на шта би наша историја личила да су Срби били део Вучићеве теорије универзалне српске неодговорности?

 

Како ће се ово завршити? Јер, ружење народа увек има крај.

 

„Напредни радикали“ и „капиталистички комунисти“ за сада не показују вољу да ће себи допустити да се као Англосаксонци повуку пред народним незадовољством и да своје лажне статистике и медијска благостања однесу на таван и тутну у какав мрачни буџак. Њима помаже ММФ, о њиховом животу и смрти брине братство из Ленглија, Девенпорт лично ће их узети за руку и одвести да потпишу „оно за «Косово»“, па чак и ако блесави Шиптари не пристану ни на „з“ од Заједнице српских општина. Ма то није ни важно људима који знају да је прошлост будућност.

 

Али добро, ово се ипак мора некако завршити. Јесте, ваља се сетити кад песник описује предоктобарско народно расположење 1917 у Русији..

 

Плаћасмо уредно задужења многа
али надзорник, надувена носа
узимао је и преко тога
по мерицу брашна и проса.
А да би избегли напаст: ту част
и вишак давасмо без срца ледна.
Јер, напослетку, власт је власт
а ми смо само стока једна.

 

Ипак, после стигне наплата за тај неосећај власти за народне скромне жеље. Јер, говорили су Русо и Лок, народ право на побуну има. И он то зна. Кад понижења постану неподношљива, то је једина мера. Другог метра за то нема. За то му не треба никаква дозвола закона и одобрење полицијских службеника..

 

А интелектуалка која радо седи поред трпеза елите и зоба богате милостиње после ће то описивати као недопустиво насиље. И у тим умним расправама се обично заборавља шта су они који су држали власт могли да ураде да се насиље не деси а нису и да то њихову кривицу претвара у историјско право на насилне методе. Јер „насилници“ долазе одоздо из своје патње, из својих понижења, устају против презрења и малтретирања.

 

Они долазе кад другог пута нема.

 

Шта год да ураде биће у праву.

 

Ката

 

fakti.rs

Тагови: ; ;