Европској унији, односно партнерима Кијева, сада није до «Минских споразума» јер се Француска и Немачка припремају за изборе. Кијев, такође, не зна како ће се понашати њихов главни савезник Америка. Као председник, Доналд Трамп још није изразио своје мишљење по питању Украјине.

 

Зидојче цајтунг сматра, позивајући се на изворе у немачкој влади, да изазивањем хуманитарне катастрофе у Авдејевци, Кијев можда рачуна на то да, уколико се таква ситуација продужи, може да спречи планове америчког председника за ублажавање санкција Русији.

 

Да се неће придржавати «Минских споразума», Кијев и не крије. И све се чешће чују изјаве да ће се «украјински Донбас» бити ослобођен.

 

Погоршање ситуације у Донбасу је повезано са чињеницом да украјинска војска наставља са тихим померањем линије фронта. Негде на 100 до 200 метара дуж неутралне зоне, а у неким случајевима — на километре.

 

На пример, Доњецка филтерна станица се налази скоро на линији фронта и по споразуму, нико се не сме наћи на мање од километар и по од ње. Међутим, у извештају од 22. јануара, посматрачка мисија ОЕБС-а је приметила присуство украјинске војске на око 200 метара од станице.

 

 

Најупечатљивија потврда покушаја померања «граница» су децембарске борбе у близини Дебаљцева, када је Војска Украјине ипак успела да заузме неколико стратешких тачака.

 

Те покушаје мењања граница Кијев не крије. Још у јулу је народни посланик и војни експерт Дмитриј Тимчук коментарисао на Фејсбуку да је украјинска војска напредовала у Доњецку четири километра.

 

«Процес тзв. ситне деокупације, када постепено померамо позиције бораца и заузимамо територије треба да се спроведе веома пажљиво. Неопходно је да се фокусирамо на одбрамбене линије које су установљене «Минск-2″ споразумом», написао је Тимчук.

 

 

Познато је да је линија разграничења једна од противречности другог споразума у Минску. Према Кијеву, зиме 2015. године, украјинска војска је потиснута са територије од 1,5 хиљаде квадратних километара, и инсистира да се линија разграничења «врати на старо». Зато украјинске власти не сматрају покушаје да «врате старе територије» прекршајем. Управо о томе је и писао Тимчук. А те територије су стратешки важане за постојање ЛНР-а и ДНР-а. Дебаљцево — највећи железнички чвор, повезује ДНР са ЛНР-ом и даље са Русијом. Осим тога, заузимање тог дела територије даје украјинској војсци могућност да створи мостобран и окружи Горловку и Доњецк.

 

Још један разлог за активности украјинских војника у рејонима Доњецка и Горловке су стратешки путеви близу линије фронта. Пут између ова два града повезује престоницу ДНР-а са Луганском и даље са Русијом. Украјинска војска неке делове ових путева често гранатира. Слично се догодило и на подручју Стаханове након напада украјинских снага у правцу Дебаљцева када су заузели висине на том путу.

 

Наравно, нису се сви покушаји украјинске војске завршили успехом, али Кијев покушава да извуче из њих што више користи. Ако операција не успе, они одмах оптуже ДНР, ЛНР и Русију за провокацију и повреду «Минских споразума». Ситуација у Авдејевци и децембарске битке за Дебаљцево то доказују.

 

Таква тактика Украјинске војске не говори само о покушају да врате «стару» линија разграничења. Војска Украјине очигледно покушава да заузме позиције које би у будућности могле да одиграју кључну улогу у судбинама ЛНР И ДНР. А Војска Украјине сада није она иста као на почетку сукоба. За више од две и по године, украјинска војска је стекла борбено искуство и при подршци Запада није она војска из 2014. године када се десио Иловајски котао, па чак ни она из јануара 2015. године када су потиснути из Дебаљцева.

 

 

«Хрватски сценарио»

 

Будуће акције Кјева ће зависти од позиције Запада, на шта Порошенко, очигледно, и ставља свој улог. Али то не мења жељу Кијева да са Донбасом поступи по хрватском сценарију, не по Минским договорима. А у последњих неколико месеци, украјински политичари све чешће јавно говоре о томе.

 

«На крају ћемо доћи и до хрватске варијанте», рекао је, на пример, крајем децембра, директор Доњецке обласне војно-цивилне администрације кога је именовао Кијев, Павел Жебривски.

 

 

О могућој жељи украјинских власти да силом врате Донбас говоре и њихови контакти са хрватском владом, која је новембра прошле године формирала посебну групу за саветодавну помоћ.

 

 

Подсетимо, 1990. године, хрватске власти су се изјасниле да ће ићи ка независности, док Србима нису дале право на аутономију. Срби су одржали референдум о аутономији и 1991. прогласили независну Републику Српску Крајину. Београд их је подржао. Након тога, између Срба и Хрвата почињу сукоби, које 1992. године делимично заустављају мировне снаге УН распоређене дуж границе новонастале републике. Почетком 1995. године, САД развија мировни план «Загреб-4». Међутим, план није функционисао јер статус аутономије Српске Крајине у Хрватској није одговарао Загребу. Истовремено, за те четири године независности Републике Српске Крајине, хрватска војска је прошла радикалну реорганизацију и поновно наоружавање. Зато је Загреб био за војно решење конфликта. И 4. августа, 1995. године почиње операција Хрватске војске ‘Олуја’, у чије планирање је била укључена приватна војна компанија ВПР (енгл. Military Professional Resources) из САД, која је користила оперативне податке НАТО снага. Од петка до понедељка, 150 хиљада припадника безбедносних снага су скоро у потпуности очистиле територију Српске Крајине сукобљавајући се са око 40 хиљада припадника народне милиције. Након пада Републике, тероторију је напустило 230-250 хиљада хрватских Срба. Хашки трибунал је признао да је операција «Олуја» имала за циљ протеривање Срба и насељавање те територије Хрватима. Западна заједница је на ово етничко чишћење и протест које су изразили само Београд и Москва затворила очи.

 

Украјинска телевизија преноси савете Хрвата како се носити са Новорусијом

 

Данас се говори о брзини којом је хрватска војска самостално савладала Српску Крајину. Међутим, то није тако. На пример, 4. августа напад друге гардијске бригаде је одбијен и Хрвати су били присиљени да се повуку, а овај неуспели напад није јединствен случај. Зато су у вечерњим сатима четири авиона НАТО-а напали српске положаје на којима се налазила противваздушна одбрана. Против њих, за разлику од хрватског ваздухопловства, Српска Крајина је била немоћна.

 

Оно што уједињује Донбас са Српском Крајином је стратешка припрема за могући напад. Уочи напада на Републику, хрватска војска је у Босни и Херцеговини заузела градове Гламоч и Босанско Грахово. Загреб је на тај начин узео југ Српске Крајине и добио прилику да нападне са југоистока. Отприлике ће у истој тој предности бити и Кијев ако поврати Дебаљцевски мостобран.

 

Данас је разлика између те Хрватске и садашње Украјине у томе што Кијев није економски напредовао, и сама земља је у дубокој економској кризи. Због тога снаге, као и политичке воље, за напад на Донбас једноставно нема. У Кијеву то признају.

 

«Чак и ако буде донета стратешка одлука да се спроведе «хрватски сценарио», за повратак Донбаса и Крима ће нам бити потребне деценије», предвиђа бивши саветник шефа СБУ Маркијан Лубкивски — савезник «украјинског јастреба» и бившег шефа СБУ Валентина Наливајченка.

 

 

Ипак, «ситна деокупација» Донбаса се наставља, а ситуација у Авдејевци је пример за то. Осим тога, у Кијеву верују да ће продужење санкција ослабети Русију, а можда и да ће Москва одбити да подржи Донбас. Када је хрватска војска напала Српску Крајину, Београд је није подржао. Зато се чак и хуманитарна катастрофа у Авдејевци, којом украјинске власти покушавају да утичу на положај Доналда Трампа, добро уклапа у хрватски сценарио Кијева за Донбас.

 

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;