Рат у Сирији се ближи крају, или бар тако делује. И сад би они који су рушили да профитирају од обнове. И још да им они чију су земљи порушили буду захвални на томе:

 

 

Александар ПАВИЋ — ФСК

 

„О, да, ми смо вам толико захвални што сте нас израњавали по целом телу а сад нам делите фластере. И, наравно, после ћемо куповати фластере само од вас. И затворићемо сопствену производњу фластера, а ваши произвођачи фластера ће нашим радницима који су отпуштени јер су наше фабрике фластера у међувремену затворене повремено делити хуманитарну помоћ из својих вишкова. И то ће увек преносити сви наши медији, истичући вашу великодушност и несебичност, а ми ћемо и тад изразити нашу захвалност. И на крају ћемо вам дићи споменик захвалности у име нашег вечног пријатељства. О свом трошку, наравно.“

 

Очигледно да је белгијски новинар који је недавно – тачније 7. фебруара – гурнуо микрофон под нос сиријског председника Башара ел Асада очекивао такав или сличан одговор. И, ако је икад радио у постпетооктобарској Србији – с пуним правом. Но, сиријски председник га је малчице разочарао. И њега и његову јавност. Можда је и он пажљиво простудирао понашање српских „демократа“, и схватио да треба да поступи управо супротно ако жели да очува и достојанство и самопоштовање и слободу. Вреди пренети целу ту занимљиву и поучну размену:

 

— Белгијски новинар (БН): „Белгијска влада даје свој допринос у борби против Даеша. Шест Ф-16 борбених авиона учествује у борби против Даеша. Да ли сте захвални белгијској влади за тај допринос?“
– Асад: „Дозволите ми да будем искрен са вама: када говорите о доприносу операцијама против ИСИС-а – заправо није било никакве операције против ИСИС-а. То је била козметичка операција. Ако желите да разговарамо о америчком савезу против ИСИС-а, то је био само један илузоран савез, с обзиром да се ИСИС ширио током те операције. У исто време, та операција је била једна нелегална операција, јер се одвијала без консултација са или дозволе од сиријске владе, која је легитимна влада. И то је било кршење нашег суверенитета. Треће, они нису спречили убиство нити једног сиријског грађанина од стране ИСИС-а. И за шта би онда ми требало да будемо захвални? Искрено речено – не.“
– БН: „Да ли мислите да би Европска унија, па чак и НАТО, могли да имају улогу у обнови земље, у обнови Сирије?“
– Асад: Не можете да обављате ту улогу док у исто време уништавате Сирију, јер ЕУ од почетка подржава терористе у Сирији, под разним маскама: као „хуманитарце“, „умерењаке“, и тако даље. Заправо, подржава ал-Нусру и ИСИС од самог почетка, екстремисте од самог почетка. Дакле, не можемо у исто време да рушимо и да градимо. Прво би морали да заузму врло јасну позицију по питању суверенитета Сирије, да престану да подржавају терористе. Тада би, понављам би, сиријска влада прихватила улогу тих земаља у том смислу. У исто време, кад бисте било ком Сиријцу поставили исто питање, он би рекао не, не прихватамо те земље које су подржале људе који су уништили нашу земљу, не желимо их овде. То је оно што мислим.“
– БН: „Мислите ли да би Белгија могла да игра улогу у Сирији?“
– Асад: „Дозволите ми да говорим о европској политичкој позицији уопште. Многи у овом региону сматрају да Европљани политички уопште не постоје. Да они само прате свог газду, а то је Америка. Дакле, питање треба да се односи на Америку, а Европљани ће пратити и спровести оно што Американци желе. Они не постоје као независна држава, а Белгија је део ЕУ.“
– БН: „Управо сте примили у посету белгијску парламентарну делегацију на челу са г. Девинтером и г. Каркачијем. Да ли њих сматрате пријатељима?“
– Асад: „Најважнија ствар што се тиче таквих посета није пријатељство. Као политичар, не долазите у Сирију да бисте посетили свог пријатеља, него да видите шта се дешава.“
– БН: „Да ли их видите као политичке савезнике?“
– Асад: „Не, јер… Они уопште нису моји пријатељи, не долазе они овде из тог разлога. Они су овде да би видели шта се дешава. Они су савезници народа Белгије. Они су дошли овде зато што је влада, белгијска влада, као и многе друге европске владе, данас слепа, они немају никакав однос са овом земљом на било ком нивоу, не могу да виде шта се дешава, они не могу да играју никакву улогу. И зато су сад једине очи које можете да имате делегације које долазе из ваше земље, и ово је једна од њих, ово је једно од очију које би ваша влада могла да има, и можете да имате многе друге очи и делегације које би долазиле у Сирију. Дакле, они нису моји савезници, они не долазе овде због мене, они овде долазе да би видели ситуацију, а ја сам један од играча у сиријском сукобу, природно је да се састану са мном да би чули мој став.“

 

Треба ли поредити ову демонстрацију људског и државничког достојанства са рептилском сервилношћу наших постпетооктобарских власти и њихових услужних медија? Колико пута смо чули да су нам у посету дошли „пријатељи“ који су нас заправо бомбардовали, сатанизовали, клеветали, дехуманизовали, пљачкали, који су подржавали – а и даље подржавају – терористе који су се борили и боре се против нас… Колико пута је несразмерна важност дата представницима политичких патуљака који су нам дрчно испостављали некакве услове у име својих правих господара? Колико пута је слављена „помоћ“ – уместо да се тражи накнада штете – од оних који су нам разрушили и затровали земљу, поубијали људе и који, и дан-данас, раде и дан и ноћ да нам је отму, и територијално и економски?

 

Колико пута је речено – ми смо мали, безначајни окружени непријатељима, морамо да погнемо главу и ћутимо, и прихватамо мрвице које падају са стола оних који су градили богатство на нашој и другим несрећама. Асад је тек последњи пример да тако уопште не мора да буде. Притиснут од западно спонзорисаних терориста, прихватио је пружену руску руку помоћи, мушки прихватио рат до пораза противника. И сад му не пада напамет да ту мукотрпно стечену слободу прокоцка тако што ће се додворавати дојучерашњим агресорима само зато што имају неки новац, неку моћ, неки утицај. И, очигледно се не нада да ће, амнестирајући их у име народа, убрати и по коју провизијицу од њих, са покрићем „великодушног“ става – шта је било, било је, да ми лепо видимо од чега ће да се живи.

 

Уосталом, шта је то Србији донела понизност петооктобарских дођоша? Шта јој је донела њихова „милошевска“ политика. Да смо се од самог почетка као држава поставили као Асад, сигурно не би прошли горе. А задржали бисмо оно што се лако губи а тешко поново стиче – образ, кичму, достојанство.
Ништа нам друго не преостаје него да исте вратимо. А Асаду свака част, макар на интервјуу.

Тагови: ; ; ; ; ;