Св. Пајсије Светогорац: „Полудео бих гледајући шта се догађа у свету, да не знам сасвим поуздано да ће Бог имати последњу реч!“

 

 
Тешко да има краја набрајању, и тешко да је икада било горе, бар у миру, али са малих екрана, режимског папирног гласила, које узгред и сам народ добровољно купује продужујући тако самолагалачку пандемију, са свих страна убеђују – никад није било боље. И онда ваљда у вртлогу свих тих информација, тешких, лоших, али и стварног стања које осећамо без обзира на лажне мотивационе поруке са медија, мозак тражи нешто опуштајуће, лако.Само последњег месеца протекле године сваки дан је био на ивици ванредног стања. Што због лажних атентата на премијера, потенцијалног рата на Косову и Метохији који свакодневно прети да избије, затим виртуелног рата између српских политиканата и, или и политиканата из региона који се такође води у виртуелном свету и на папиру, затим претњи терористичким нападима од стране џихадиста (којих је заиста све више међу азилантима у Србији), па онда од санкција којима нам прети Запад и повратка у 90 -те (као да већ нисмо и у горем стању), затим од мафије на улицама инсталиране од властодржаца и тако даље…

 

Пропаганда

 

Пропаганда није стартовала са радом од јуче. Траје још од када је први пут схваћен значај информације и њен утицај на јавно мњење. Пошто ово није дипломски рад на тему историја пропаганде, нећу се ни бавити њеним почецима и развитком, већ њеним утицајем на свест људи данас. Неке ствари увек остају исте. Демос, маса, руља.

 

„Тешко ономе ко постане део руље“, говорио је један руски монах, “ тај данас виче Осана, Осана, а сутра распни га“. Народ који се саживео са овом страном своје несвести није способан да се развије као индивидуа и не види себе као појединца. Он није свестан тога, али није ни крив због тога. Такве особе не морају нужно да буду глупе, необразоване, нити било шта у пежоративу, чак напротив ако имамо у виду да је чак 90 % становништва део руље онда свакако не можемо рећи да је наш народ глуп, већ само заведен неким видом пропаганде.

 

Додуше, у развоју индивидуалности највећи значај мора имати и кућно васпитање, будући да школско васпитање, поготово последњих деценија, не ради на развоју личности као јединке, већ управо супротно – од деце прави глупане који нипошто не треба да мисле својом главом него онако како то систем жели. А систему, поготово оваквом накарадном, само је послушна руља и потребна. С тога је потребно децу стимулисати да самостално размишљају, па макар и по цену тога да их околина не прихвата, а то је са друге стране још једна вежба и нешто са чим се сваки појединац морао изборити.

 

Но, без обзира што последњих година делује као да је паланачки дух у стагнацији, то је далеко од истине. Чињеница је , уствари, да је на глобалном нивоу пад морала, па се на понашање околине, које је често пресликано оном из ријалити програма, више не гледа са ужасавањем, већ са одобравањем. Ранијих година, услед ограничености информациних средстава, пропаганда којом се диктирао образац понашања, илити образац којим се постајало део руље био је суптилан и донекле сублиминаран, док је данас отворен и агресиван. Више се не бирају ни речи, ни средства, ни начин да се још од малих ногу обликује савршен примерак идиота , марионете. А кад се свему томе дода овај информациони рат, односно бомбардовање подацима и стање свести које је у складу са менталном и друштвеном инволуцијом, ми већ живимо ријалити, проживљавамо сценарио који је унапред написан за нас, али не као судбина, не од стране више силе, већ од једне моћне мањине која се поиграва нашим животима.

 

Пропагандисти

 

Када је ђаво убедио свет на не постоји, начинио је највећу превару. Ко су пропагандисти? Да ли је заиста битно да знамо како се они зову, да ли су то Ротшилди, Рокфелери, Сорош или још неко светски познато име које нам се сервира ? И шта имамо од тога што знамо имена неког тамо Кајзер Созеа који је нашу плодну земљу довео до беде и сиромаштва, наш вредне раднике обесправио и свео на ниво робова, што је наше баке и деке понизио одузевши им уставом стечено право и приморавајући их да се хране из контејнера, што је од наших девојака прави курве а од младића криминалце, што је читаву земљу довео до хаоса – и што је тај хаос постао начин живљења, а даље начин живљења је од данас до сутра, усе, на се и по се… Ко се како снашао.

 

И то, овакво стање, које се не види на први поглед, а чији је најбољи опис криминализована држава, односно држава где је у свим њеним сегментима криминални лоби преузео управу, а народ се због екстремних услова прилагодио ситуацији, је оно што одговара систему, а не само оном видивом, већ управо оном Кајзер Созе који називамо бројним именима светских моћника.

 

Зато је најмање битно било ком ових ових мамона давати име. Оно што је важно јесте сагледати ситуацију онаквом каква јесте, видети себе у читавој ситуацији и тражити излаз.

 

Обмане пропаганде

 

Годинама уназад једна од кључних вести која се изнова и изнова понавља јесте претња светским ратом. Како би тај рат требао да изгледа видели смо у бар двадесет примера режираних у холивудској продукцији, а ван тога гледамо свакодневно у Сирији, Ираку, Авганистану, на целом Блиском Истоку. Укратко стекли смо у глави појам како би требало да изгледа тај трећи светски рат.

 

У само протеклих месеца данас на масмедијима тај рат је почињао сваке следеће недеље, и не само један, већ чак десет ратова. Балкан је у свим тим конфликтима неизбежан регион и само је питање дана када ће варница креснути над полуострвом посутим барутом. Ова свест о Трећем светском је развијена на глобалном нивоу и више није питање да ли ће бити рата већ када ће коначно почети. Ово коначно је посебно наглашено, јер је народ доведен до тога да излаз из свог овог хаоса, који се најбоље осећа кроз психу и душу, види у том глобалном сукобу који ће нешто решити – а конкретно шта, то већ нико не зна!

 

И када размишљамо о рату, сукобима, разрешењу кризе и новим почецима, тешко назиремо да је и то само још један вид пропаганде која долази од оних истих светских играча, оних који се играју нашим животима као луткама. Не видимо да је тај рат већ одавно почео, само се он не води онако како ми то замишљамо, онако како су нам сервирали да га замишљамо, већ се тај рат води сада , управо овог тренутка док ово читамо схватамо да смо сви ми учесници и да смо тренутно у логору, заробљени у мору информација, лажи, обмана и да је потребна јака воља и напор да се из те замке изађе и узме једино делотворно оружје за борбу против оних који су нам одузели себе – а то је била и остала православна вера.

 

Сурова истина

 

Једно од најпознатијих дела Владике Николаја „Небеска литургија“ је можда најбоља пророчка песма посвећена Србима.

 

Строфу, по строфу, као деценију по деценију овај свети владика говори о страдању Срба, њиховом незнању, невољи која их сналази док се у западним вредностима саплићу и нестају, као робови у својој земљи, спремнији да верују у било какав идиотизам само ако је модеран и испраћен позитивном пропагандом него у живог Бога. Једна од последњих строфа ове песме гласи:

 

Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.

 

Наводим је, јер сматрам да најбоље описује садашње стање свести Срба. Али не само Срба, већ читавог света који достиже врхунац у научним, технолошким, прехрамбеним, у свим могућим сверама.

 

Ако упоредимо како су људи живели у време док је владика Николај писао ове стихове, када су жене одећу прале са пепелом на хладној реци, а хлеб се пекао на огњишту испод сача у сред собе у којој је често спавало и по десеторо људи и деце, када је бели хлеб био луксуз а коцка шећера се делила на пет, шест комада. У време када је школовање био луксуз, а гумењаши појам, када је и телефон био само фикција, да не говорим о радију и телевизији, када све то и још много тога упоредимо са данашњицом када заиста нема чега нема, а људи су несрећни, незадовољни, увек је мало, недовољно. Деца више не знају да се обрадују, да се задовоље, људи пате, и поред тешке немаштине имају много више него што су имали наши преци а опет незадовољство и празнина је све већа. Није ли управо ових неколико стихова слика и прилика данашњег света, данашње Србије?

 

И није ли то довољан доказ да ми не слушамо свој унутарњи глас који тражи и пати, већ пратимо пропаганду и задовољавамо туђе пориве, наметнуте пориве за које само мислимо да су наши, док наше исконске потискујемо и зато ничим не можемо да се заситимо…

 

Разлог томе је што наш истински порив није материјални већ духовни. Тај глас који тражи, не тражи више гардеробе, више накита, више хране, више путовања, више било чега материјалног и опипљивог, он тражи храну која ће нахранити нашу душу, оно што смо запоставили и изгладнели. А што је једнако важно хранити као и тело.

 

Зато ниједан рат неће решити наше проблеме, ничије убиство, ничија смена. И ова власт је слика и прилика народа, посрнулог и на ивици опстанка, народа који се смеје властодржцима не схватајући да се смеје самом себи.

 

Овакво стање је последица вишегодишње пропаганде, информациног рата, односно трећег светског рата који се води против свих.

 

Тако да трећи светски рат је почео, не онако како смо очекивали, већ тихо, потуљено, лукаво, испод жита, док га сви чекамо већ годинама он већ одавно узима жртве, јер овај рат се не води за освајање територија, већ за освајање душа.

 

Весна Веизовић, Васељенска

Тагови: ; ; ; ;