Ништа теже до када дете, преко ноћи одрасте. Када прескочи детињство и противно својој вољи обује неколико бројева веће обавезе, бриге, дужности. Када онима који су му живот подарили постане терет. Обавеза. Које би да се реше. Негде оставе. Забораве.

Управо такве, мале велике људе, су Ноћни вукови одлучили да посете. Донесу поклоне. Обрадују.

 

Нацртају осмех, ту криву линију на уснама којом ће покушати да исправе све неправде тим малишанима нанете. Да им покажу да нису одбачени. Заборављени.

И није било много премишљања хоће ли или не, било је само питање у које време организовати посету Прихватилишту. Ускладити се са обавезама и програмом тих малишана и сопственим обавезама.

 

Мада, све обавезе капитулирају пред нечим тако моћним, као што је осмех детета.

 

А знали смо да нас очекују.

 

Пакујемо поклоне. Размишљамо, хоће ли бити довољно за све.

 

Из братске Русије су специјално за ову прилику послати необични пакетићи — минијатуре камиона Ноћних вукова које смо напунили слаткишима.

 

Мало након поднева, крећемо пут Прихватилишта.

 

Аутомобил крцат поклонима следи колону моћних двоточкаша. Привлачимо пажњу пролазника, који и не слуте куда смо кренули. Несвесни да ту, негде, у њиховој близини постоји Прихватилиште за децу, којима су силом одузели детињство.

Одбачену.

Нежељену.

Децу, која су заборавила да се смеју. Има ли ишта од тога тужније?

Стижемо.

Машине нису стигле ни да се охладе а већ су се око нас створили штићеници Прихватилишта. Гледају моћне двоточкаше, додирују их, завирују у брзинометре.

Однекуд се појављују малишан од неких 7 до 8 година – Стефан, који нам даје понуду коју прихватамо: да чува и пази да неко не дај Боже случајно, не дирне двоточкаше. Свог важног и поносног, награђујемо га камион –поклоном и остављамо у дворишту Прихатилишта.

 

Наручја препуних поклона улазимо у дом.

 

Малишани, помало неповерљиво, прилазе и  загледају препознатљиве прслуке Ноћних вукова.

Васпитачице и управник Прихватилишта Јован Јовановић Змај, нам објашњавају колико је деце тренутно у њему, напомињући да међу њима има и деце која су била злостављана.

 

Поглед ми пада на малу тршавицу са , чини ми се, најтужнијим очима на свету. Питам васпитача, да ли је она из те групе злостављаних малишана?

 

Потврђује.

 

Срце се стеже. Али не смем да покажем да знам.

 

Не смем да јој показивањем емоција отшкринем врата сећања. Боље је да остану затворена. Смешим се и мала тршавица ми узвраћа осмех.

 

Добро је, још увек није заборавила да се смеје.

Пада и сликање. Са којим пада неповерење и страх код малишана.

 

Хтели би што ближе Ноћним вуковима. Гнезде се у наручју, весело галаме, запиткују.

“Могу ли ја да однесем мој камион у собу“?  Наравно да можеш мали прерано одрасли човече. Само настави да се смешиш. Само немој осмех, у овом суровом свету да изгубиш. А за слаткише не брини. Доћи ћемо опет.

 

 

Одлазимо праћени махањем ручица нашег „чувара мотоцикала“ Стефана.

 

 

Али ћемо, као што рекох, доћи поново. И не само у Прихватилиште.

 

Хумано срце ових момака куца за све оне којима је помоћ потребна. Само, о својим хуманитарним акцијама ретко причају. Као и они и који су донацијама учествовали у овој акцији, а нису желели да буду поменути. Сами ће се препознати.

А мени је била част, што сам имала прилику да заједно са њима учествујем,  у овом предивном хуманом гесту.

Лола Ђорђевић

 

 

Тагови: ; ; ;