Пише Василиј Фјодорцев

 

Немачки лист „Frankfurter Allgemeine“ је 6 фебруара објавио интервју са председником пољске владајуће партије Право и правда Јарославом Качињским који је открио да би поздравио претварање ЕУ у нуклеарну суперсилу.

 

Интервју се појавио уочи доласка Ангеле Меркел у Варшаву, где се немачка канцеларка срела са државним руководством Пољске и са самим Качињским, кога многи и у самој Немачкој називају „сивом еминенцијом“ данашње пољске политике.

 

 

Једна од централних тема њене посете су била питања одбрамбене политике ЕУ, па зато изјава Качињског не изгледа случајна. Напротив, органски се уклапа у контекст дискусије која је у новембру почела управо у Немачкој. Уочи америчких председничких избора, у листу Der Spiegel појавио се коментар Х. Милера који је, размишљајући о могућој Трамповој победи, упозорио да Европи, ако он победи и дође до распада НАТО и нестанка америчких гаранција њеној безбедности, прети нова трка у наоружању. По његовом мишљењу, у том случају би постале реалне и дебате о немачком нуклеарном оружју.

 

И, ево, Милерова прогноза је почела да се реализује након мање од две недеље, а још нико не може да ишта сасвим одређено каже поводом политике нове администрације САД.

 

Ускочио је Родерих Кизеветер, утицајни посланик Бундестага из редова CDU, који је специјалиста за спољну и одбрамбену политику. Он је изјавио да, ако САД желе од европских партнера већа улагања у безбедност или да се сасвим повуку из Европе, Европљани у оба случаја морају размишљати како да се у реализацији својих циљева и политике обуздавања ослоне на француско-британски нуклеарни кишобран који би могао да се финансира из заједничког одбрамбеног буџета ЕУ.

 

Са Британијом би, после њеног иступања из ЕУ, могли да ради тога буду закључени потребни партнерски споразуми. Кизеветер је нагласио да то за сада није предмет разговора, али и упозорио да се ради о теми поводом које не смеју да постоје забрањена мишљења.

 

Неколико дана потом је „Frankfurter Allgemeine“ објавио чланак свог уредника Б. Колера у којој се тврдило да, ако САД терет одбране Европе свале у значајнијој мери на леђа самих Европљана, то ће за њих имати непријатне последице. Повећање војних расхода, поновно увођење опште војне обавезе и пресецање неких црвених линија.

 

Колер указује да би једна од њих била оно што је данас за Немце незамисливо — да њихова земља добије сопствене потенцијале за нуклеарно обуздавање јер би то могло да компензује сумње у америчке гаранције.

 

„Француски и британски арсенал у њиховом садашњем стању ће за то бити исувише слаби. Јер, Москва се наоружава“, рекао је Колер.

 

Наравно, оцене Кизеветера и Колера одмах су наишле на негативну реакцију. Примера ради, председник Минхенске конференције о безбедности Волфганг Ишингер јавно је апеловао да се прекине дебата о нуклеарној стратегији Немачке, оценивши да је и опасна и неодговорна и додао да не постоји ни француска варијанта, а ни варијанта ЕУ.

 

У листу Der Spiegel су потом четири позната немачка политиколога — Ф. Зауер, К. Масала, П. Хелман и Р. Волф — објавила чланак под називом „Немачкој није потребно нуклеарно оружје“ у коме су, користећи и међународно-правне аргументе, бранили тезу да би располагање таквим наоружањем само наштетило Немачкој.

 

Међутим, при том су, у случају да САД потпуно склопе свој нуклеарни кишобран изнад Европе, тврдили да би било неопходно размислити како да нуклеарни арсенали Велике Британије и Француске постану део заједничке стратегије ЕУ за обуздавање.

 

Шеф апарата немачке канцеларке П. Алтмајер се сложио, у интервјуу за „Wеlt am Sonntag“, да Европа и Немачка морају да повећају свој борбени потенцијал, али је одбацио сваку дискусију о стварању нуклеарног потенцијала ЕУ. Он је, иначе, уверен да ће Доналд Трамп у доброј мери наставити спољнополитички курс САД, нагласивши да амерички нуклеарни потенција у Европи није никаква милост Вашингтона већ служи и заштити самих САД од потенцијалне нуклеарне претње.

 

Упркос свему, тема могућег формирања нуклеарног потенцијала ЕУ или и саме Немачке, за коју је Колер рекао да је незамислива немачкој свести, настављена је и у 2017.

 

У јануару је политиколог М. Терхале са страница листа „Tagesspiegel“ позвао на стварање немачког нуклеарног потенцијала због опасности од „Путинове Русије“. При том је нагласио да се, у случају престанка америчких гаранција безбедности, може појавити конвенционална и стратешка неравнотежа.

 

Почетком фебруара се о могућности појаве нуклеарног оружја ЕУ или Немачке разговарало на првом каналу немачке телевизије, у емисији „Панорама“.

 

Један од учесника коментатор-експерт У. Кун из Института за истраживања проблема мира и политике безбедности је оценио да питање европског или немачког нуклеарног оружја није потпуно апсурдно.

 

„Ако се наредних година стање безбедности Немачке и Европе погорша, то јест ако Русија настави да прети миру у Европи а Американци се буду повлачили, не искључујем да ће у Немачкој почети размишљања о могућој заштити од Русије“, рекао је он.

 

Директор Института за глобалну јавну политику Т. Бенер написао је 10 фебруара да су обе полазне тезе — потпуно одустајање САД од својих обавеза у сфери безбедности и претња са стране Русије — такве да немачко нуклеарно оружје може бити само последњи корак и то у случају да се НАТО потпуно распадне.

 

Бенер је рекао, поменувши интервју Качињског, да је нуклеарни кишобран ЕУ тренутно илузорна идеја. Али, посаветовао је ЕУ да очува војно партнерство са Британијом, а влади Немачке да после председничких избора у Француској са Паризом започне преговоре о тешњој сарадњи у нуклеарној области.

 

„Наши односи Француском и њеним force de frappe постају одлучујући“, рекао је он.

 

Официјелни Берлин у овој дискусији не учествује, поменути интервју Алтмајера је изузетак. Представници немачке владе су 8 фебруара одбили да коментаришу изјаву Качињског о претварању ЕУ у нуклеарну суперсилу, указавши да не постоје никакви планови о нуклеарном наоружавању Европе уз немачко учешће. Међутим, заменица портпарола владе Ангеле Меркел У. Демер је рекла да питања унутрашње и спољне безбедности у процесима преосмишљавања, у којима се налази ЕУ, заузимају централно место.

 

Ово, заједно са изјавом Качињског, донекле наводи на претпоставку да се у кулоарима ЕУ ипак разговара о заједничком нуклеарном оружју, мада никаквих конкретних планова вероватно нема.

 

Кизеветер је признао да је он, још до америчких избора, у круговима који се баве питањима безбедности покретао тему заједничког нуклеарног потенцијала, али да није наишао на подршку. Он је изразио наду да ће та тема после Трамповог избора бити озбиљније схваћена.

 

Процес јачања европског одбрамбеног потенцијала започео је још у време Обамине администрације, а многе одлуке, које се данас доносе и реализују у тој сфери почеле су да се припремају још од 2012, пре почетка украјинске кризе. Фактор „руске претње“, која је у земљама ЕУ постала актуелна услед вештачког распаљивања страсти, значајно је убрзао тај процес и већ се претворио у једну од његових покретачких снага. Исто се може рећи и за Трампов избор за Председника САД.

 

Оба ова фактора сада се активно користе као основни аргументи присталица јачања одбрамбене способности ЕУ и форсирања војне интеграције ЕУ. Ово се може уочити и у дискусијама о могућем нуклеарном потенцијалу ЕУ или Немачке.

 

Само, ни „руска претња“ ни Трампов избор нису главни узрочници тих процеса. У њиховој основи су „тектонска померања“ у међународној политици и економији и тежња ЕУ, коју активно подржава и Немачка, да оствари „стратешку аутономију“ и да се уврсти међу праве глобалне силе. Располагање својим нуклеарним потенцијалом важан је саставни део такве „стратешке аутономије“.

 

Гледано из овог угла, дискусије о нуклеарном оружју ЕУ или Немачке нису толико резултат панике колико рационални корак присталица пројекта „ЕУ као стратешка суперсила“ који је срачунат на претварање „незамисливог“ у оно о чему се већ дебатује. За то је изабран повољан моменат: Трампов долазак на власт је појачао „руску претњу“.

 

Циљ је достигнут. О немачком нуклеарном оружју се дебатује и на страницама водећих листова и на главним телеканалима. То питање је тренутно на нивоу дискусије и можда ће за његово довођење до нечега практичног бити потребне године.

 

Само, први корак је направљен и још један спољнополитички „табу“ за Немачку више тако не изгледа.

 

Ката

 

 

 

Извор fakti.rs

Тагови: ; ; ; ;