Протекло је седам деценија од напада Трећег Рајха на Совјетски Савез, а и даље је неразјашњено питање да ли се СССР спремао да први нападне Немачку.

 

Руски историчар Михаил Иванович Мељтјухов има свој став о томе да ли се Стаљин припремао да први нападне Хитлера или је његова политика у периоду 1939-1941 имала искључиво одбрамбени карактер.

 

 

«Савршено је очевидно да СССР 22 јуна 1941 није намеравао да нападне Немачку. Проблем је у томе што често, по навици, сматрамо да је одбрана исто што и чекање напада непријатеља на својој граници. А опште је познато да је напад најбоља одбрана. То је класика војне вештине. Совјетско руководство, упркос томе, није једва чекало да уђе у битку. Међутим, хлађење односа са Берлином, које је трајало од јесени 1940 године, га је присиљавало да размишља како треба да дејствује Црвена армија у случају рата са Немачком. Најповољнијим за Москву било је наношење изненадног удара по противнику који је своје снаге распоређивао дуж совјетских граница. Колико год изгледало парадоксално, управо то би била – одбрамбена стратегија.

 

«Данас се зна за четири варијанте `плана за Немачку`. Три су објављена у целини, а један делимично. Основна идеја совјетског војног планирања била је да Црвена армија, закамуфлирана у западним војним окрузима, пређе у изненадну одлучну офанзиву наносећи ударе по немачким трупама сконцентрисаним на совјетским границама. План који је био утврђен 14 окторба 1940 је имао две варијанте за наношење главног удара: по Источној Пруској или по јужној Пољској. Коначни закључак је ипак био да би ефекти удара Црвене армије били највећи ако главни удар буде усмерен према југозападу, уз истовремено везивање снага противника на северозападу и у Румунији».

 

«Управо ова варијанта се и нашла у рапорту Министра одбране и начелника Генштаба од 15 маја 1941 године. У том документу се указивало да Црвена армија треба да претекне противника и да атакује на немачку армију када се она буде налазила у фази распоређивања и још не буде у стању да организује фронт и садејство јединица. Фактички се радило о припреми превентивног удара који је био једина шанса да се предупреди немачка инвазија…

 

« У то време је концентрација Црвене армије на западном театру војних дејстава реално започела тек средином маја 1941 године. За рат са Немачком било је, од укупно 303, издвојено 240 дивизија које би после мобилизације бројале више од шест милиона људи. Упоредо са пребацивањем 77 дивизија из унутрашњости, средином јуна 1941 је започела предислокација трупа другог ешелона армија и резервиста у западне приграничне војне округе, а те јединице је требало да до 1 јула запоседну позиције 20-80 км од границе. Сва та померања трупа извођена су у условима ванредне тајности и пратила их је дезинформациона кампања. Од средине маја је на «велике вежбе» било позвано 805 200 резервиста. То је омогућило да се појача 99 стрељачких дивизија. Међутим, опште мобилизације није било».

 

«После Стаљиновог иступања 5 маја 1941у Кремљу на смотри дипломаца војних академија, почело је престројавање пропаганде. Било је потребно опрезно припремити јавно мњење за «неизбежност сукоба Совјетског савеза са капиталистичким светом и сталну спремност да се пређе у офанзиву која ломи». Совјетска Влада је одлучила да 6 јуна спроведе све мере које буду потребне да од 1 јула индустрија почне да функционише према мобилизационом плану».

 

«Начелник Генералштаба Црвене армије је 18 јуна командама западних приграничних округа издао наредбу о превођењу свих јединица у стање борбене готовости до 1 јула. Ако је судити по доступним документима, пуна концентрација и распоређивање Црвене армије требало је да буду завршени до 15 јула 1941 године. Самим тим, негде у то време требало је да буде донета и коначна одлука о начину коришћења оружаних снага. Међутим, дискусија о том питању се наставља пошто до сада нису познати документи који би недвосмислено сведочили за шта се Кремљ спремао».

 

«По броју тенкова је СССР надмашио оружане снаге Немачке, Јапана, Италије, Румуније и Финске заједно 2,1 пут, а по броју авиона 1,5 пут. По наоружању је Црвена армија уочи лета 1941 несумњиво била најкрупнија армија света. Али, по броју војника и официра она то није била. То је специфичност мирнодопске армије. Армија је имала много технике, али су људи још били у цивилу. Вермахт је имао више војника и официра и био је боље мобилисан. Оружане снаге СССР (рачунајући ту и граничаре и такозвану унутрашњу војску) бројале су 5 774 200 људи, а Вермахт је имао 8 229 000 људи под оружјем».

 

«У пет западних војних округа, Црвена армија је имала 170 дивизија и 14 бригада, а осим тога је из унутрашњих округа пристигло још 16 дивизија. Укупно је, дакле, имала 186 дивизија и 14 бригада. Међутим, за разлику од немачких, све те дивизије нису биле комплетне нити распоређене уз границу. У пограничном појасу ширине 100 км налазиле су се само 92 дивизије, а све остале на 100-400 км. Фактички, у моменту немачког напада Црвена армија на западним границама не само да није имала офанзивних, већ ни правих одбрамбених формација. То се, наравно, најнегативније одразило на ток борбених дејстава на самом почетку рата. У пет западних приграничних округа је у јануару 1941 било 477 аеродрома».

 

«Шпијунажа није успела да тачно утврди намере Немачке за лето 1941 године. Колико се зна, она није имала доступ документима немачке команде и морала је да оперише гласинама. У понечему су њене информације биле тачне, а у понечему су биле хотимична или нехотична дезинформација. Примера ради, спремајући се да своје главне снаге искористи у Белорусији, немачка команда је ширила гласине о могућем удару на Украјину и Прибалтик. Осим овога, Москва је рачунала са дуготрајним ратовањем док се Немачка спремала за блицкриг».

 

«Совјетска шпијунажа је превише оперисала проценама о немачком војном потенцијалу. Зато се још 31 маја 1941 сматрало да Немачка располаже са 290 дивизија док их је у стварности било свега 206. Рекло би се: у чему је разлика? Ствар је у томе што се у Москви, која се ослањала на такве податке и упоређивала их 1 јуна са стањем уз границе, веровала да је процес концентрације снага Вермахта за рат са СССР још далеко од завршетка. Зато је совјетско руководство, иако је правилно оцењивало растућу кризу у совјетско-немачким односима, веровало да до коначног раскида још има времена и за дипломатске маневре и за сопствене војне припреме».

 

«Веома сумњам да је Стаљин био опседнут идејом неке апстрактне светске револуције`. Такве ствари су добре за пропаганду, али не и за реалну политику. Наравно, кренувши путем стварања новог некапиталистичког друштва, Совјетски Савез је економски реално показао да је то могуће. Управо то га је и учинило главним непријатељем Запада који је себе традиционално наметао човечанству као једину исправну цивилизацију и увек се нетрпељиво односио према свим друштвеним алтернативама. Природно, СССР је био заинтересован да ослаби капиталистичко окружење, а још боље за његову ликвидацију. А за то је у пропаганди и требало користити масрксистичку идеју `светске револуције`, која је била створена на Западу и схватљива западном друштву».

 

«У Берлину је постојала прилично утицајна група, на челу са Рибентропом, која се залагала за улазак СССР у Тројни пакт, али Хитлер никада није озбиљно рачунао на било какав савез са Москвом. За њега су чак и споразуми из 1939 били изнуђени уступак и првобитно је намеравао да нападне СССР још ујесен 1940 године. Упркос томе, Стаљину никакав рат са Западом није био потребан. Наравно, морао се стварати и одржавати војни паритет. Успеси совјетске економије у другој половини 30их су говорили сами за себе. У таквој ситуацији је рат био потребан управо Западу. Разумљиво, совјетско руководство је изврсно схватало да за директну конфронтацију са Западом нема ресурсе. Зато је Москви био по вољи раскол унутар Запада и совјетска дипломатија се својски трудила да у свом интересу искористи заоштравање односа између Немачке и Италије, с једне стране, и Енглеске и Француске са друге. Јер, посвађале су се саме и можда понајвише зато што је Хитлер желео допунске бонусе још до рата са СССР».

 

СССР се до последњег тренутка бојао да говори о тајном пакту Молотов-Рибентроп, док га је Хитлер фактички учинио јавним још 22 јуна 1941 године.

 

«Совјетска државна пропаганда била је заснована на идеји мирољубивости: нама туђа земља није потребна, али своју не дамо. Били смо њени таоци и зато смо тупо ћутали. Зато што је признавање споразума са Хитлером поводом Источне Европе било у великом контрасту са званичном пропагандом. А било је потребно, по мом мишљењу, још 60их година јасно рећи због чега је Москва пошла на закључивање тих споразума. Тим пре што је совјетско-немачки споразум о ненападању значајан успех совјетске дипломатије јер је успела да надигра британску и да остане изван европског рата, још добивши знатну слободу руку у Источној Европи. Није било у интересу Москве да смета рату у Европи између англо-француског блока и Немачке пошто је тај рат, с једне стране, смањивао опасност од уједињавања Запада на антисовјетској основи, а са друге — давао Москви реалну шансу да значајно ојача свој утицај на континенту.

 

Черчил је 22 јуна преко радија изјавио да нема времена за моралисања над грешкама земаља и Влада које су допустиле да буду срушене једна по једна, док су обједињеним напорима лако могле спасити и себе и свет од катастрофе.

 

«Израз `лако спасити свет` тешко да је примењив за међународне односе уопште, а поготово на тај период. Јер, с ким се у тој ситуацији требало договарати и о чему? Споразум са Енглеском сукобио би СССР са Немачком, као што се и догодило. Договор Совјетског Савеза са Немачком потпуно је искључивао сам Берлин који се спремао за реализацију свог «Источног похода». У тим условима су споразуми о некаквим `обједињеним напорима` пре 22 јуна били празне речи. У тим тренуцима СССР није могао да рачуна на било чију помоћ и морао је да делује самостално. По мом мишљењу, једна шанса да се осујети немачки напад била је практична реализација планова о превентивном удару Црвене армије по Немачкој. Али, као што знамо, неправилна процена међународне ситуације онемогућила је совјетско руководство да реализује ту могућност.

 

Да ли је било могуће избећи рат да се Молотов у новембру 1940 сагласио да СССР приступи блоку Берлин-Рим-Токио?

 

«У Немачкој је постојала прилично утицајна група, на челу са Министром спољних послова фон Рибентропом, која се залагала за улазак СССР у Тројни пакт. Москва је била спремна да разматра то питање да би истерала на чистац услове могућег споразума и саму политику те три државе према СССР. Али, коначна одлука о немачкој политици према СССР није била у Рибентроповим рукама. Судећи по свему, Хитлер никада није озбиљно рачунао на било какав савез са Москвом. За њега су чак и споразуми из 1939 били изнуђени уступак. Првобитно је Хитлер намеравао да нападне СССР још ујесен 1940 године и немачки генерали су имали муке да фирера убеде да армија за такав рат није спремна».

 

«За Берлин би брзи разгром СССР значио задобијање широке индустријске и сировинске базе чије поседовање би Немачкој омогућило дуго ратовање са Енглеском и САД. Немачка шпијунажа је имала крајње оскудне податке о совјетским оружаним снагама и гледала је на Црвену армију према резултатима совјетско-финског рата. На исти начин је потценила и економску моћ и политичку стабилност СССР. Истовремено је Берлин прецењивао снагу Вермахта због брзог разбијања француске армије, па је био извучен закључак да је могућ и брзи слом Црвене армије. Осим овога, Хитлер је желео да се обрачуна са својим последњим континенталним противником и главним идеолошким опонентом у виду СССР, па никакви дипломатски напори, са којима је рачунао Стаљин, нису могли да поколебају његову одлучност».

 

«Главни ппромашај руководства СССР је била поменута погрешна процена међународне ситуације до јуна 1941 године. Москва, која није била у стању да се докопа поузданих података о намери Немачке да 22 јуна нападне СССР, наставила је да делује у складу са својим погледом на ситуацију. Зато су совјетске војне припреме безнадежно касниле. Стога упозорења о вероватном немачком нападу, добијена неколико дана пре 22 јуна, више ништа нису могла да измене».

 

«Одређене грешке су направљене и у организационом развоју Црвене армије. Због чега се ишло на формирање двадесет механизованих корпуса за које чак није ни било тенкова у пролеће 1941? Ти корпуси су зато били расформирани већ током првих месеци рата. Многе околности оваквих организационих реформи још су неистражене. Могуће је да су управо генерали убедили Стаљина да је таква реорганизација неопходна јер је она значила додатна средства за армију и нове функције».

 

«Слична ситуација је била и у ратном ваздухопловству у којем се гомилало све више авиона. Међутим, било је очевидно да би много већи ефекат имала форсирана обука јединица и увежбавање њихове сарадње на бојном пољу. А управо слаба обученост је била главни узрок по СССР трагичног почетка рата са Немачком и њеним савезницима».

 

«Са друге стране, пре закључака о било каквим промашајима совјетског руководства, није згорег свестрано проучити предратни период историје СССР. За сада располажемо, у најбољем случају, тек општом потком догађаја, а чим се дође до нијанси, испоставља се да су оне све до данас велика државна тајна. Истраживања се суочавају са веома селективним отварањем докумената. Рецимо, што се иде ближе ка 22 јуну, архивни фондови су све мање доступни.

 

У наше време постало је помодно говорити: чим се испостави да нисмо били анђели, неизбежно ће доћи до преиспитивања резуллтата Другог светског рата и биће нам одузети Калињинград, Карелија..

 

«Да бисте били велика држава, морате играти по правилима која су заснована на праву силе. Или сте у стању да натерате све да уважавају ваше интересе или нисте. Уосталом, преиспитивање резултата рата је већ одавно у току и започело је мењањем оцена тих давних догађаја. На пример, `модерним` је постало и позивање на чињеницу да се Црвена армија спремала за рат са Немачком, а то само галванизује тезу нацистичке пропаганде да је рас са СССР био чисто `превентивни`. Међутим савршено је јасно да постојање нереализованих офанзивних планова Црвене армије не чини СССР агресором, а Немачку његовом жртвом».

 

«Данас доступна немачка документа говоре да се руководство у Берлину уопште није бојало СССР и да није веровало да би он могао напасти први. Претпоставке о намерама Москве у најбољем случају су хипотеза, док реални догађаји од 22 јуна 1941 сведоче да су Немачка и њени савезници напали СССР са намером да потпуно униште како совјетску државу, тако и њено становништво. Свиђало се то некоме или не, Совјетски Савез је водио праведан и ослободилачки Велики отаџбински рат..

 

Ката

 

 

 

 

Извор Итоги.ru

Тагови: ; ;