СИТУАЦИЈА у Македонији се усијава. Била би бар мало лакша да они који се продају за пријатеље Македоније и „ватрогасце“ – ЕУ и Американци – и даље не раде на њеној дестабилизацији и прекрајању преко Шиптара и својих вазала-плаћеника међу којима је главни Зоран Заев.

 

 

Додуше, нешто је и боља и здравија него што је била јер председник државе – Ђорђе Иванов – нема намеру да напусти своју и државну „последњу барикаду“: одбија да Заеву и лидерима шиптарских партија омогући да формирају владу и да преко њених одлука и „проевропских закона“ доврше обојену револуцију којом је досад дириговао амерички амбасадор у Скопљу Џес Бејли.

 

Шта ће се даље догађати у Македонији и са Македонијом?

Куда иде Мкедоније и – иде ли сама?

Хоће ли „пријатељи Македоније“ и Београда успети да сломе Иванова?

С обзиром да је Македонија нападнута и са „Косова“ које је признала – може ли се криза прелити и на Србију?

Како у „огледалу Иванова“ изгледају Томислав Николић и Александар Вучић?

Где је излаз?

 


Ликови попут Карла Билта су творци стратегија борбе против Православља

Миленко НЕДЕЛКОВСКИ, новинар (Скопље)
  •  На терену антимакедонску „западну“ агенду спроводе Шиптари из Албаније, Космета и Западне Македоније. Они то раде у сарадњи са Македонцима (Црногорцима, Србима…) којима породица, деца, религија, црква, историја, држава, традиција… ништа не значе. То су људи који су део педеро-лезбејске групације…
  • Јединство православаца на једнакој (равноправној) основи је једина одбрана коју имамо. Платформа „Б4“, о којој тако мало знамо а о којој преговарају Путин и Трамп, једно је од решења. Да ли је могућа? Па, то зависи од нас. Уколико Македонци и Црногорци желе да живе у шиптарскм државама, уколико Срби желе да им југ и југозапад државе буде у саставу државе са главним градом Приштина – онда седимо сви по својим кућама и гледајмо турске серије

 

КУДА иде Македонија?! Хммммм!

 

Паа, она никуда не иде. Стоји ту на Балкану. У овом тренутку стоји као БРАНИК Православља на Балкану.

 

Македонија, а преко Македоније и остале православне државе -Црна Гора, Србија и Република Српска – нападнуте су од фашистичке бирократске власти у Бриселу и од још увек постојећег Обамино-Хиларијевског естаблишмента у Вашингтону. Не заборавимо да су ликови попут Карла Билта творци стратегија борбе против Православља.

 

На терену ову „западну“ агенду спроводе Шиптари из Албаније, Космета и Западне Македоније. Они то раде у сарадњи са Македонцима (Црногорцима, Србима…) којима породица, деца, религија, црква, историја, држава, традиција… ништа не значе. То су људи који су део педеро-лезбејске групације, и људи који су под силним утицајем најразличнијих опијата шверцованих на Балкан из Авганистана или Јужне Америке.

 

Шта ће бити?

 

Па, на жалост, неће бити мира док се једном за свагда не ограничи шиптарска похлепа за територијама, док се не поврате старе православне територије и док се хомосексуалност и остале настраности не прогласе за болест. Па да се затим ти људи законски хоспитализују у адекватне институције.

 

У овом тренутку, јединство православаца на једнакој (равноправној) основи је једина одбрана коју имамо. Сви ми заједно. Платформа „Б4“, о којој тако мало знамо а о којој преговарају Путин и Трамп, једно је од решења. Да ли је могућа? Па, то зависи од нас.

 

Уколико Македонци и Црногорци желе да живе у шиптарскм државама, уколико Срби желе југ и југо-запад државе да буде у саставу државе са главним градом Приштина, онда седимо сви по својим кућама и гледајмо турске серије.

 

Уколико желимо да је „Македонија на Македонците“, да је Србија српска, а Црна Гора црногорска – онда то морамо да добијемо на терену. А „терен“ подразумева борбу свим средствима.

 


Ако се овако настави – Македонија иде ка распаду и пропасти

Чедомир АНТИЋ, историчар, председник Напредног клуба
  • Биће пољуљан однос снага у региону. И Косово и Црна Гора ће бити охрабрени и оснажени у крајње антисрпској и уопште антисловенској и антиправосавној политици. Коначно, пошто ће српски народ бити обележен као геноцидан, то ће бити нови удар на Републику Српску, Србију и целокупно Српство
  • Македонско друштво је подељено. На једној страни је владајући ВМРО-ДПМНЕ који је током протекле деценије у власти имао извесне економске успехе, а истовремено се од једне бугарашке и екстремне организације претворио у државотоврну македонску странку. На другој страни је СДСМ странка настала на темељима комунистичке партије. СДСМ је дубоко антисрпски, радикално окренут против СПЦ. Иако су комунисти створили модерну Македонију – вође ове странке су деструкцију, коју су раније гајили према Српству и интегралном Југословенству, сада пренели на владу своје државе и на њен устав
  • Концепт је јасан: променом имена и поделом Македоније у два ентитета и касније две државе, нестаће једна међународно призната држава која није била потпуно у служби политике Вашингтона и Брисела. Нови ентитети ће ући у NATO јер ће Грчка прихватити нове државе или њихови заједницу под новим именом и неће више спречавати њен пријем у NATO и ЕУ
  • Ми на власти тренутно немамо људе као што је Иванов. Можда је то последица чињенице да овде нико није физички угрожен, док су у Македонији скинуте рукавице. Не знам колико су безбедни Иванов и Груевски. Бринем и за српски народ, посебно за председника српске партије (ДПСМ) посланика Стоилковића. Ми тамо имамо посла, Србима оспоравају права а Македонији независност, политичари који су формирани на дивљем антисрпству

 

АКО буде настављен процес који је започео постизборном кризом у Македонији, ова држава без много сумње иде ка распаду и пропасти. Томе има неколико разлога.

 

Пре свега, реч је о вољи САД да дугорочно затворе балканско питање. Доскора им се исплатило да извлаче корист из кризе коју су подстицали и моделирали. Сада се време променило, са њим и империјални циљеви.

 

Не знамо у ком правцу иде америчка спољна политика, али је јасно да се не мења у мери у којој се то у Србији, на Балкану, у Руској Федерацији очекивало.

 

Уместо промена, настављени су, и то грозничаво, стари пројекти кој овај пут намеравају да доврше. Овде је реч о процесу чији је циљ рушење Македоније каква је основана 1991., а редефинисана 2001. године.

 

Концепт је јасан: променом имена и поделом Македоније у два ентитета и касније две државе, нестаће једна међународно призната држава која није била потпуно у служби политике Вашингтона и Брисела. Нови ентитети ће ући у NATO јер ће Грчка прихватити нове државе или њихови заједницу под новим именом и неће више спречавати њен пријем у NATO и ЕУ.

 

Биће пољуљан однос снага у региону. И Косово и Црна Гора ће бити охрабрени и оснажени у крајње антисрпској и уопште антисловенској и антиправосавној политици. Коначно, пошто ће српски народ бити обележен као геноцидан, то ће бити нови удар на Републику Српску, Србију и целокупно Српство.

 

У Македонији постоји повлашћена национална мањина чији политички представници никада нису били позвани на одговорност: ни кад су били за фашизам, ни за стаљинизам, ни ево сада за клинтонизам. На концу су постали оруђе америчког империјализма и сад очекују да добију дивиденде за то, да им коначно буде дозвољено да једини у Источној Европи створе уједињену националну државу.

 

Притом, они то чине мимо демократских и међународно признатих правила, заузимајући и етнички туђе крајеве и настојећи да униште, протерају или асимилују друге народе.

 

У Македонији спроводе следећу замисао: подељено македонско друштво – младе нације која је неостварена чак у већој мери него албанска – добило би политичког тутора и арбитра. То би били Албанци, који би, иако не чине ни четвртину укупног броја грађана, постали владајућа нација.

 

Македонско друштво је подељено.

 

На једној страни је владајући ВМРО-ДПМНЕ који је током протекле деценије у власти имао извесне економске успехе, а истовремено се од једне бугарашке и екстремне организације претворио у државотоврну македонску странку.

 

На другој страни је СДСМ странка настала на темељима комунистичке партије. СДСМ је дубоко антисрпски, радикално окренут против СПЦ. Иако су комунисти створили модерну Македонију – вође ове странке су деструкцију, коју су раније гајили према Српству и интегралном Југословенству, сада пренели на владу своје државе и на њен устав.

 

Као и српским комунистима пре 1946., њима је данас само важно да дођу на власт и њима на том путу и македонски интереси могу постати непријатељски.

 

Трећи унутрашњи фактор су Албанци. Они су политички разједињени, али виде да им време пролази јер више не чине ни 25 %, колико је потребно да би задржали права прописана Охридским споразумом из 2001. године. Зато су сада „подигли лествицу“ и радикализовали односе у земљи.

 

Имају спољну подршку Албаније, терористичких власти на Косову-УНМИК и у одређених кругова у САД и ЕУ.

 

На изборима је већина албанских бирача гласала за Заевљеву листу, што је случај невиђен у модерној Европи, а камо ли у једном примитивном, племенском, етнички затвореном друштву. Реч је дакле о националном покрету који има високу контролу над својим припадницима. Вишу него било где другде у Европи.

 

Сада су албанске партије напустиле ранију праксу – коју су сами раније наметнули – да најјача албанска партија иде у коалицију са најјачом макеодонском. Брана узурпацији државе и њеном распаду је председник Иванов који према Уставу има право да преда мандат за састав владе ономе за кога сâм процени да је достојан те високе дужности.

 

Ако би се показало оспорава мандат ономе ко има већину, онда треба да настане криза и да буду организовани ванредни избори. Тих избора се данас боје СДСМ и његови заштитници. Јасно је да је македнонски народ у великој већини схватио опасност, он је изашао на улице македонских градова и на изборима би свакако збрисао Заева и његову партију.

 

Ако би Иванов дао мандат Заеву, у Македонији би нестало парламентаризма. Сви закони којима би Македонци били обесправљени а Македонија разбијена били би проглашени за „значајне за приступање ЕУ“ – а такве тамо већ деценијама усвајају у року од десет дана.

 

Ако се нешто не дај Боже деси Иванову, вршилац дужности шефа државе би постао председник Скупштине.

 

Заевљева већина намерава да ту дужност преда албанском политичару који тврди да Македонци не постоје! Извесно је да би Македонија убрзо потом престала да постоји као независна држава.

 

У Иванову, који се до сада није показао као успешан председник, зато видим последњу брану том цунамију који треба да збрише македонску државност и посредно угрози Српство.

 

Природно је да криза изазове нове изборе и то је најбољи излаз. То се види на протестима, пошто на њих не долазе страначки активисти него – народ.

 

Народ може да одбрани Македонију. Упркос томе што је Македонија после 1990. издала Србију, сигуран сам да у македонском народу постоји потенцијал да добри односи буду обновљени. Показали су то 2012. прославом стогодишњице ослобођења, враћајући права српском народу и прихватајући Светог Саву за један од државних празника.

 

Ако питате за Србију, овде видимо какви су наши политичари.

 

Пре четири године је донесен Бриселски споразум. Нико од челника Србије није устао против њега. Председник републике, који је могао да га заустави, три месеца раније обнародовао је потпуно другачију платформу, али је готово сместа прихватио диктат из Брисела и Вашингтона. Председник Владе се био затворио, размишљао и патио, а на крају је покушао да убеди јавност да је Бриселски споразум у ствари јако добар.

 

Народна скупштина (вољом владајуће већине) о томе није расправљала, само је примила на знање споразум. У Уставном суду су се направили Енглези и рекли да је предаја хиљада километара територије и педесет хиљада грађана туђој и лажној држави политичко питање које их се не тиче.

 

Према томе, ми на власти тренутно немамо такве људе (као што је Иванов ). Можда је то последица чињенице да овде нико није физички угрожен, док су у Македонији скинуте рукавице.

 

Не знам колико су безбедни Иванов и Груевски. Бринем и за српски народ, посебно за председника српске партије (ДПСМ) посланика Стоилковића.

 

Ми тамо имамо посла, Србима оспоравају права а Македонији независност, политичари који су формирани на дивљем антисрпству.

 


Одговор Србије на Тачијеву армију могао би да буде само – војни

Александар РАКОВИЋ, историчар, Институт за новију историју Србије
  • Приштина и Тирана су сада све снаге усмериле на Македонију. Очекивале су овакву реакцију Иванова и направиле резервну варијанту: да се нађу у Тетову, у кафани и направе владу. А то значи насиље на улицама. У том случају ће постојати две македонске владе – једна легитимна и једна коју ће они покушати да оснују и да заузму просторије Владе. Шта је то онда него насиље? То је пуч
  • Не верујем да ће се криза прелити код нас јер су албански сепаратисти сконцентрисани на Македонију. Остаци клинтонистичких планера и NATO који наступа самостално, гледају да Трампу увале врућ кромпир, да док се обрачунава са дубоком државом (остацима клинтониста) добије и сукоб на Балкану са којим не зна како да се носи

 

СИТУАЦИЈА у Македонији је сложена јер је реч о македонско-албанском сукобу, македонско-македонском сукобу, о наметању воље од стране Запада и NATO пакта (што је бизарно јер је то војни савез). То кризу чини дубоком. Као и то што је Македонија са свих страна, сем са српске северне стране, окружена суседима са којима није у добрим односима.

 

Иванов није дао мандат Заеву позивајући се на моралне разлоге, што је први пут да некоме ко има већину није дато из моралних разлога да формира владу – а хоће да је формира на основу платформе која је настала у Албанији (а зове се тиранска да би асоцирала на тирански однос Албанаца према Македонији).

 

Србија није била у ситуацији да јој се на овај начин тражи да формира владу, па не можемо баш да направимо симетрију. Србија се понаша уздржано поводом македонске ситуације, што је добро, јер треба да препусти нашој стручној јавности да она о томе да мишљење. Међутим, криза може да се прелије из Македоније у Србију и цео регион.

 

У том контексту, да ли и ми да очекујемо повећане захтеве Албанаца, при чему треба имати на уму да су премијер и председник већ обавестили јавност како су албански захтеви у Бриселу дошли до наших црвених линија – а сада Косово добија војску. Војску Косова није предвидела некаква „тиранска платформа“ , али јесте део идентичне шире платформе. Хоће ли неки српски Иванов да тој широј платформи каже „не“ – бар из моралних разлога?

 

Компликовано је дати одговор на то питање, јер, албански сепаратисти могу да уз подршку NATO пакта формирају војску на Косову.

 

Косово и Метохија јесте наша државна територија, али њом управљају администрација албанских сепаратиста и међународна заједница.

 

Који би био одговор на стварање војске албанских сепаратиста на КиМ? То би могао да буде само војни одговор Србије. Не верујем да би дипломатски одговор био довољан.

 

Да у УН отворимо то питање, Британци, па чак и ова администрација САД, могу да ставе вето.

 

Не верујем ипак да ће се криза прелити код нас, јер су албански сепаратисти сконцентрисани на Македонију. Остаци клинтонистичких планера и NATO који наступа самостално, гледају да Трампу увале врућ кромпир, да док се обрачунава са дубоком државом (остацима клинтониста) добије и сукоб на Балкану са којим не зна како да се носи.

 

Питање је да ли је нова администрација САД имала времена да пошаље инструкције својим амбасадорима у Београду, Подгорици, Скопљу… Трамп још није формирао ни најужи кабинет, а треба и да именује 100 нових амбасадора и све то уз тежак унутрашњи отпор. Ако му неко убаци кризу попут македонске, питање је како ће се он у њој снаћи.

 

Гурају га у нешто што он не жели. Не може да се ослони на информације које добија јер су то остаци клинтоновог естаблишмента и од њих му стижу информације које су лажне. Треба му бар пола овог мандата да то среди.

 

У сваком случају, и Приштина и Тирана су сада све снаге усмериле на Македонију. Очекивале су овакву реакцију Иванова и направиле резервну варијанту: да се нађу у Тетову, у кафани и направе владу. А то значи насиље на улицама. У том случају ће постојати две македонске владе – једна легитимна и једна коју ће они покушати да оснују и да заузму просторије Владе.

 

Шта је то онда него насиље? То је пуч.

 


Босански муслимани нису спремни да улазе у нове сукобе и ратове

Стеван ГАЈИЋ, Институт за европске студије
  • Да ли смо ми спремни за ситуацију у БиХ и Македонији? Једино да се нешто заиста велико деси, скренуло би нашу пажњу. Ми смо – вештачки или не – искључени из ових токова, јер је пажња Србије усмерена – на изборе

 

АЛБАНЦИ прете, али је питање колико су у стању да спроведу претње. Можда имају подршку старих глобалистичких структура, које у Европи представљају пре свега NATO и Брисел. Одатле је дошла и подршка албанској платформи.

 

С друге стране, нова америчка администрација није ни најмање заинтересована за спровођење албанских циљева. То им није ни на уму јер се још нису ни конституисали и јер је то терет који долази из идеолошки супротног табора клинтониста.

 

Албанци блефирају и покушавају да што је више могуће „избоксују“ на снагу и страх – који је вештачки напумпан. Отуда и Рамина и Тачијева претња.

 

Али, у Куманову смо видели докле сеже тај војни потенцијал: Македонија је била у стању да за један дан скрши албанску војну побуну.

 

Без директног учешћа NATO, односно САД, Албанци ништа не могу да учине – чак ни у Македонији, која је међу најслабијим државама Балкана.

 

Да ли је реално да Американци буду директно увучени у сукоб?

 

Ништа не треба олако одбацити, али мислим да је албанска звезда на заласку и да не могу више да очекују безусловну подршку.

 

Слична ствар се дешава у Босни. Бакир Изетбеговић има сличне мотиве као Тачи и Рама (покушава да лови у мутном), а има и споствени проблем, јер нема шта да понуди сем идеологије мржње -наслеђа његовог оца – конфронтације са Србима и вештачког пујдања муслимана на Србе. Мислим да муслимани у Босни нису расположени за нове сукобе – и на прошлим изборима су рекли шта мисле о Изетбеговићевој политици, када је имао катастрофалан резултат. Изетбеговић сада покушава да још нешто добије – у лову у мутном, док на Западу још није јасно куда ствари теку.

 

Да ли смо ми спремни за ситуацију у БиХ и Македонији? Једино да се нешто заиста велико деси, скренуло би нашу пажњу. Ми смо – вештачки или не – искључени из ових токова, јер је пажња Србије усмерена – на изборе.

 

Диана МИЛОШЕВИЋ, ФАКТИ

Тагови: ; ;