Навршава се 13 година од мартовског погрома на Косову, у којем је протерано око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката. Организатори насиља и даље су ван домашаја правде.

 

 

 

 

Текст РТС-а који укључује и хронологију насиља преносимо у целини

Повод за погром било је наопако тумачење несреће у којој су страдала два албанска дечака. Према албанској верзији догађаја, они су 16. марта 2004. године бежећи од деце из суседног етнички српског села Зупче упали у реку Ибар и удавила се.

 

Догађај је обзнанио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, описујући га као «напад српских бандита», што је изазвало бес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора није било у стању да заузда.

 

Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел демантовао је да су два албанска дечака настрадала бежећи од Срба и оценио да је насиље на Косову било унапред планирано.

 

Осим 19 жртава насиља, како гласи званична верзија догађаја, шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу никада није идентификовано. Око 900 особа, Срба, Албанаца и припадника међународних мисија је повређено. Протерано је више од 4.000 Срба.

 

Више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Повређено је више од 100 припадника Кфора и полицајаца УН, а запаљена су и 72 возила међународних снага.

 

Статистика Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) показује да је, због мартовског насиља, косовско правосуђе покренуло 400 случајева.

 

Према извештајима полиције Унмика, у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, неколико полицајаца је рањено, али мотиви тих сукоба, уколико није била реч о производу општег хаоса, нису баш најјасније расветљени.

 

Истовремено, талас насиља покренуо је серију политичких догађаја, попут извештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каја Ејдеа и опсервација западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као алиби за једнострано проглашење независности Косова и подршке САД за такав потез косовских Албанаца.

 

Током демонстрација, забележено је и неколико случајева када су Албанци помагали нападнутим Србима, али и они су убрзо постали мета екстремиста.

 

 

Хронологија насиља, први дан

Ипак, албански медији, пре свих Радио-телевизија Косова, наставили су да емитују контроверзна тумачења о утапању дечака, па је и број демонстраната у неколико места на Косову са десетак хиљада за неколико часова порастао на пуних 60.000. Насилне демонстрације, истовремено, захватиле су 33 места на Косову.

 

«Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања о догађајима 17. и 18. марта, ствари на Косову могле су кренути сасвим другим током», наводи се извештају приштинске канцеларије ОЕБС-а за слободу медија, објављеном два месеца после мартовског насиља.

 

 

Већ око подне 17. марта, како се наводи у 44 стране дугом извештају Унмика, демонстранти су се окупили у јужном делу КосовскеМитровице и блокирали прилазе граду.

 

 

 

Демонстранти су, после краћег кошкања, прегазили барикаду на мосту код Ибра и засули околне зграде каменицама и Молотовљевим коктелима. Припадници Унмика су затим демонстранте засули сузавцем и шок-бомбама успоставивши какву-такву контролу.

 

Међутим, учесници протеста су почели да спаљују Унмикова возила, што је одвукло пажњу полиције и омогућило да неколико неидентификованих особа наоружаних «калашњиковима» пређу на северну страну. Настављено је бомбардовање каменицама.

 

У Призрену су у рано послеподне затворене све продавнице у центру града, а окупљена маса се прво обрачунала са возилима међународних мисија, да би, затим, попалила све српске објекте у граду, укључујући цркву, Богословију и манастир Светог архангела Михаила, из кога су немачки војници претходно евакуисали свештенике, изазивајући бес медија у својој држави.

 

Приштина је у време мартовског погрома била готово етнички чиста – у граду је остало свега нешто више од 200 Срба. Тог 17. марта демонстранти су запосели станицу Унмика у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила.

 

Тридесетак Срба било је тада у згради «ЈУ програма», коју су Албанци запалили. Након више покушаја, снаге Кфора евакуисале су угрожене Србе у своју базу. Запаљена је и Црква Светог Николе, а на Храм Христа Спаса је покушан напад, али је био спречен од стране Кфора.

 

Истовремено, група од око 5.000 студената кренула је пут српског села Чаглавице, свега неколико километара јужно од Приштине.

 

Како наводи Унмик, полиција је успела да главнину групе заустави пре уласка у Чаглавицу, али је велики број демонстраната успео да околним путевима стигне до одредишта. Маса је полако потискивала полицију, успевши да се пробије до првих кућа у том селу.

 

Куће су запаљене, а међународне снаге су се колико-толико консолидовале тек пошто су из америчке базе Бондстил, код Урошевца, стигли оклопни транспортери и значајна појачања.

 

Албанци који су аутобусима и колима пристизали из Дренице запалили су 17. марта зграду Општине у Косову Пољу, организовали напад на болницу, школу «Свети Сава» и двадесетак српских кућа. Српске куће су спаљиване до темеља, а поред њих и сви помоћни објекти.

 

Спаљене су обе православне цркве у Косову Пољу – Црква Светог Николе, из XIX века, и Црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља. Порушен је велики број споменика на православном гробљу, што је настављено и након погрома.

 

 

Други дан

На Косово је другог дана насиља стигао командант јужног крила НАТО-а, амерички адмирал Грегори Џонсон, који је преузео команду над Кфором од Немца Холгера Камерхофа и одобрио размештање појачања, која су, у међувремену, кренула из Босне.

 

У знак протеста због убиства једног припадника бивше ОВК, кога је 17. марта усмртио полицајац Унмика, албански екстремисти су у Пећи организовали демонстрације на којима се окупило више хиљада људи.

 

За време тродневних немира, у Пећи су запаљене Црква Светог Претече и Црква Светог Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и Црква ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.

 

Осамнаестог марта албански екстремисти су извршили напад на село Свињаре и том приликом запалили већи број српских кућа. Уз помоћ припадника Унмика, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села.

 

Током вечерњих часова, 18. марта, албански екстремисти палили су напуштене српске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Такође, спаљена је српска црква у центру Обилића, као и зграда амбуланте. Истог дана сви Срби из Обилића су протерани.

 

Код немачке базе Кфора у Призрену 18. марта дошло је до сукоба између екстремних Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила Унмика, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.

 

Председник Координационог центра за Косово и Метохију, Небојша Човић, дошао је 18. марта у Косовску Митровицу како би смирио ситуацију код преосталих Срба. Српске снаге безбедности су појачале контролу на административним прелазима са покрајином како не би дошло до преласка екстремиста са обе стране.

 

 

Насиље организовано

Немачка обавештајна служба (БНД) од самог почетка је тврдила да су демонстрације планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима прислушкиваних телефонских разговора некадашњих команданата Ослободилачке војске Косова.

 

Тадашњи командант јужног крила НАТО-а, адмирал Џонсон, непосредно по избијању насиља изјавио је да догађаји на Косову «делују окрестрирано и организовано». «Развој догађаја на Косову последњих дана указује на постојање организованог обрасца у том насиљу», рекао је тада Џонсон.

 

 

Сличне изјаве долазиле су и од тадашњег генералног секретара НАТО-а, Јапа де Хоп Схефера, који је косовске Албанце упозорио да греше ако верују да организованим насиљем могу добити од међународне заједнице оно што желе.

 

И командант међународних снага у Босни, генерал Вирџил Пекет, чије су снаге притекле у помоћ колегама на Косову, потврдио је да су нереди «врло добро оркестрирани и организовани», док је командант италијанских снага на западу Косова Алберто Примисери изјавио да су «Албанци имали спремљен план да опустоше Косово».

 

Упркос спектакуларним изјавама међународних званичника како је реч о оркестрираној, добро организованој и припремљеној акцији, позатварано је око 260 мање или више анонимних учесника демонстрација, под оптужбама које се крећу од насилничког понашања, крађе, па све до убиства.

 

Најзначајнији међу ухапшенима, непосредно после нереда, био је Сами Љуштаку, некадашњи утицајни командант ОВК и други човек званично непостојеће «косовске тајне службе», који је био осумњичен да је подстрекивао насиље 17. и 18. марта, али оптужница против њега никада није подигнута.

 

Као главни иницијатори насиља означаване су разне организације ветерана ОВК, Студентска организација Приштине, Албанска национална армија, као и две минорне политичке партије – Национални покрет Косова (ЛПК) и Национални покрет за ослобођење Косова (ЛКЧК), али је, како наводе западне дипломате, «тешко поверовати да су групе које су претходно једва успевале да сакупе две или три хиљаде људи, одједном на насиље наговориле готово 60.000 Албанаца».

 

 

Пропусти и реакције

За најгоре пропусте Кфора узимају се паљење цркава у јужном делу Митровице, као и уништавање села Свињара и Белог Поља, јер су војници НАТО-а, из својих свега неколико десетина метара удаљених база, у највећој мери пасивно посматрали дивљање демонстраната.

 

Према извештајима међународних мисија, особље Унмика, али и војници НАТО-а, највише енергије током два критична мартовска дана провели су «заузимајући повољније тактичке положаје», надајући се како ће рушилачка енергија демонстраната брзо спласнути, и да ће их дивљање демонстраната једноставно заобићи.

 

Истовремено, службеници Унмика евакуисани су са свих критичних тачака, а у месецима који су уследили били су обавезни да, за сваки случај, непрестано уз себе носе пасоше и извесну количину новца.

 

Због трапаве реакције на насиље, Уједињене нације су смениле шефа Унмика Харија Холкерија и на његово место, у мају те године, поставиле Серена Јесена Петерсена.

 

Приштински медијски могул Ветон Сурои тврдио је тада да је политичка елита косовских Албанаца прилично «жалосна група људи», лажно патетична и према Србима и према Албанцима.

 

Нешто жешћи био је најзначајнији албански књижевник Исмаил Кадаре, који је своје сународнике на Косову оштро укорио због помисли да ће им паљење српских цркава донети било шта добро. Насиље је осудио и тадашњи премијер Косова Бајрам Реџепи.

 

Према писању немачког недељника Шпигел, у тексту под називом «Зечеви са Косова», наводи се да се паљење манастира Светог архангела Михајла могло избећи да су немачки припадници Кфора тенковима благовремено блокирали приступ.

 

«Око 200 демонстраната послало је делегацију са белом заставом код Немаца уз обећање да им се неће десити ништа лоше. Ми желимо само да запалимо манастир, рекли су. Заштитници из Кфора су шест монаха и двоје посетилаца ставили у оклопна возила и побегли, возећи их кроз плитку воду Бистрице. Манастир је запаљен», објавио је Шпигел.

 

 

Тадашњи српски премијер Војислав Коштуница изјавио је да се Срби и Албанци на Косову морају најпре физички раздвојити, како би се избегао погром косовских Срба. Шеф Координационог центра за Косово и Метохију Небојша Човић изјавио је да се Војска Србије и Црне Горе мора вратити на Косово и учествовати у заштити српског становништва.

 

«У случају да се деси да Кфор не испуни своју обавезу из Резолуције 1244 и Војнотехничког споразума из Куманова, ми задржавамо право да преиспитамо своју политику према Косову и Метохији», изјавио је тадашњи министар одбране Србије и Црне Горе Борис Тадић.

 

 

Војска Србије и Црне Горе подигла је борбену готовост на највиши ниво, али је НАТО одбио понуду Београда да се војска ангажује у смиривању насиља на Косову.

 

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице.

 

Више хиљада грађана и највиших државних званичника предвођених црквеним великодостојницима и патријархом Павлом одржали су 18. марта молебан испред Храма Светог Саве у Београду.

 

 

Извор: РТС

 

 

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;