Пише Марко Ташковић

 

Албански екстремисти су срушили најмање 800 српских кућа, 174 цркава и манастира и 33 споменика. Убили су осморо, а повредили 170 људи у мартовском погрому који се догодио пре 13 година. У таласу насиља, који је трајао од 17 до 19 марта, преко 4000 Срба је протерано са Косова и Метохије. Ово су приче неких од њих.

 

 

Бојан Стојиљковић — Гађали нас секиром и запалили све што имамо

 

«Кућу су ми засули каменицама, мајку гађали секиром, да би нам на крају опљачкали и запалили кућу и два аутомобила. Није било никога да нас заштити», каже Бојан.

 

Када овако нешто каже Бојан Стојиљковић (39), који је 2004 био преводилац УНМИК у Гњилану, јасно је да Србима тог дана није било спаса.

 

 

«Враћао сам се из «Бондстила» ка Гњилану и прошао кроз четири албанска села, али назнака да се нешто спрема није било. На улазу у град «косовска» полиција је блокирала смер ка центру и рекли су ми да су у току демонстрације. Зато сам споредним уличицама дошао до куће», прича Бојан. Како каже, заједно са Албанцима је пратио немире у другим местима, али нико није поменуо да се нешто спрема у Гњилану.

 

«Нестала је струја, мобилна мрежа није радила, онда се чула бука са улице. Отац Ратко, мајка Невенка и ја видели смо кроз прозор на хиљаде Албанаца како пале српске куће», прича Бојан. Све је, како тврди, било испланирано.

 

«Када су стигли до наше куће, почели су да бацају каменице. Склонили смо се у собу. Потом су бацили молотовљеве коктеле, због чега смо сишли у приземље да бисмо побегли од ватре и дима. У том тренутку двојица Албанаца су ушла у кућу, а један од њих је гађао мајку секиром. Онда су побегли», објашњава Бојан.

 

Каже да су тек касније стигли амерички војници који су склонили руљу и помогли им да угасе пожар, док се «косовска» полиција задржала тек 20 минута. Тек око поноћи су евакуисани. Бојан је напустио «Косово» 2005 године и живи у Београду.

 

Славољуб Дабић — Тукли су мајку и мене до бесвести

 

«Тешко покретну мајку и мене су тукли палицама док нисмо пали у несвест у купатилу. Сломили су нам ребра и руке и запалили кућу. Тек касније су дошли Американци из УНМИК и извукли нас», започиње потресно сећање на погром у Гњилану Славољуб Дабић (65), коме је група Албанаца упала у кућу у сред дана.

 

 

«Мајка Благица, која је ходала уз помоћ штака, и ја смо били у кући поред цркве. Нико није ни слутио шта ће се догодити. Чули смо групу младића како урлају на албанском. Ишли су улицом, носили палице и рушили све пред собом. Улетели су нам у кућу, а мајка и ја смо се закључали у купатило», сећа се Славољуб. Ни то није спречило хулигане.

 

«Развалили су врата и кренули да нас ударају палицама. Поломили су ми четири ребра и руку док сам на глави имао 50 копчи. Мајци, која је тада имала 83 године, сломили су два ребра и руку. Десет дана смо били у болници», прича Славољуб. Своју кућу видео је још два пута.

 

«Одлазио сам у Гњилане само кад су ме звали да препознам нападаче. У кућу нам се уселио Албанац на силу и ништа не плаћа. Уцењују ме да продам кућу испод цене, али ја нећу», каже Славољуб који данас са сестром живи у Нишу, а мајка му је преминула шест година после погрома.

 

Драган Спасојевић — Отац и ја смо хтели на пиво, а они га убили

 

«Тог дана сам срео тату на улици и договорили смо се да одемо по подне на пиво. Недуго затим видео сам га мртвог на тротоару. Убили су га на три минута од куће», прича Драган Спасојевић, чији је отац Боривоје (63) убијен тог кобног 17 марта 2004 у Косовској Митровици.

 

 

«Нико није могао да наслути немире. Албански медији су тада оптуживали Србе да су убили албанску децу, што се касније испоставило да није било тачно, али дан је био као и сваки други. Отац је кренуо до продавнице, а и ја сам био напољу, па смо се случајно срели. Отишао сам кући да би ме недуго затим звали пријатељи и рекли да је неко пуцао на тату», сећа се Драган (44). Одмах је истрчао на улицу.

 

«Тата је погођен снајпером близу срца. Лежао је на тротоару. Није давао знаке живота. Одмах су га одвезли у болницу, али није му било спаса», прича Драган. Каже да се све муњевито догодило.

 

«Група од 50 албанских младића кренула је палицама и камењем да ломи све по граду. Тог тренутка скупили су се и Срби како би им се супротставили, а Албанци су са околна три солитера пуцали по људима. Боривоје се затекао на улици и на месту је убијен. А убили су и жену Јану Тучев, која је била на тераси», каже Драган. Зашто, питање је које и данас поставља.

 

«На улици је било и деце. Направили су покољ усред бела дана. Било је више од 30 рањених», каже Драган. Без обзира на све, неће да напусти Косовску Митровицу.

 

«Схватио сам та убиства као покушај да нас отерају. Али ја не могу нигде другде да живим. Овде сам засновао породицу. Супруга Маргарета и ја имамо четворогодишњу ћерку Василију», каже он.

 

Јелена Костић — Хтели да ме избоду, а ја се играла с њима

 

«Каменице су летеле на све стране, па смо мајка и ја бежале ка цркви. Јурили су ме са бритвом у руци исти они дечаци и одрасли људи са којима смо се мајка и ја до тада дружиле», сећа се Јелена Костић (23). Она је у тренутку погрома имала само 10 година.

 

«Сећам се да је код маме дошла њена пријатељица Тијана. Убрзо су се чули чудни звуци из центра града и постајали су све јачи. Руља је урлала, а мама и ја смо се склониле у кућу. Али, пошто ту нисмо биле сигурне, кренуле смо да трчимо ка цркви», прича Јелена и додаје да су пре тога промениле пет кућа од када су их 1999 Албанци протерали из стана у насељу Камник. Каже да је код капије цркве било је на хиљаде људи.

 

 

«Сећам се дима, вике, псовки. Отишле смо до парохијског дома где је било много људи из села који су се тада налазили у Гњилану. Сви су вриштали, плакали.. Могли смо да видимо да Гњилане гори. Припадници УНМИК су доводили српске породице у парохијски дом, а неке у СУП. Како је ко пристизао, причао је шта је све преживео, што ми је уливало још већи страх. Ту смо остали до један сат после поноћи, када нас је КФОР одвезао у оближње село Силово. На путу до села све је било уништено, аутомобили и куће спаљени, није било људи у граду», прича Јелена, чији је отац у том тренутку био службено на Брезовици.

 

«Живели смо три месеца у учионици ОШ «Вук Караџић» са још неколико породица. Након тога поново смо се вратили у Гњилане. Кућа у којој смо живели била је демолирана. Мајка и ја смо се касније преселиле у Београд, а отац и дан-данас живи у истој кући у Гњилану. Мајка ми је преминула прошле године од последица стреса», каже Јелена, али додаје да би, и поред свега, волела да се врати у Гњилане.

 

Хашим Тачи: Срамота ме је, спаљено је неколико кућа

 

Косовски председник Хашим Тачи тврди да га је срамота због догађаја из марта 2004 године.

 

 

«Десило се нешто што је довело до тога да се „Косово“ осрамоти. Десило се угрожавање цркава, паљење неколико њих, спаљено је неколико кућа. Мене лично је, ако ме питате, и тада и данас срамота због тих акција», рекао је он.

 

Није се ни зацрвенео.

 

Ката

 

 

 

 

Извор Блиц

Тагови: ; ; ; ; ;