Има ли ишта тужније од прекинутог детињства. Од отимања детета из наручја мајке. Детета, које никоме ништа, није скривило. Понајмање налагодавцима злочиначке НАТО алијансе који су убили овог малог анђела.

 

Убили су Милицу Ракић, малог насмејаног анђела, у операцији, цинично названој «Милосрдни анђео».

 

Како опростити?

 

Бог нека прашта, није наше да се Бога играмо. И ако су се злочинци НАТО алијансе играли свемогућег. И ако су само једним притиском на тастер истоваривали тоне смртоносног терета по недужнима цивилима.

Колетарална штета, говорили су. Грешка пилота, такође. Није им било тешко да у медијско оркестрираној кампањи жртву прогласе за кривца. Не би ли остварили оно што су наумили. Да униште једну земљу и отму јој један њен део. Отму јој душу.

И данас после 18 година они перу руке од невиних жртава. Гурају истину под тепих лажи. Заборављају.

 

Али ми не заборављамо…

 

Ни они…Они, Ноћни вукови..

Као и сваки пут када је потребно показати дух патриотизма, они су ту. И данас упркос радном дану и сијасет обавеза, успели су да се организују и одају почаст деци жртвама НАТО агресије.

Беле руже у рукама ових, на први поглед грубих момака, деловале су помало нескладно. Али нису беле руже изабрали случајно. Бело, као симбол чистоће и невиности, се само наметнуло за избор.

Зар душа мале Милице Ракић и свих оних малишана убијених током НАТО агресије, није била невина. Чиста. Без кривице, а опет у самом пупољку грубом НАТО цокулом згажена.

 

Мало пре доласка Ноћних вукова, снимила сам једну од најемотивнијих фотографија данашњег дана.

Дечак и његова млађа сестра су се безбрижно играли крај споменика једном прекинутом детињству. Слике бате и секе, који радознало прилазе и додирују бисту мале Милице, показује сву узалудност намера НАТО злочинаца.

 

Нисте нас убили, нисмо поклекли. Нисмо вам децу опростили. А нисмо ни заборавили…

Лола Ђорђевић

 

 

Тагови: ; ; ;