Пише Мирослав Лазански

 

Волео бих да знам да ли наша донација од 30 тенкова Т-55 иде директно армији Ирака или се то одвија преко неке посредничке иностране компаније?

 

Није реч о 30 руских тенкова Т-72 које очекујемо да добијемо као донацију из Русије, већ о 30 српских тенкова Т-55 које ћемо ми поклонити Ираку као наш допринос борби против ИД. Наиме, тако су јавиле агенције из Вашингтона са међународног скупа посвећеног борби против светског тероризма. Србија донира 30 тенкова Ираку.

 

 

Познајући ирачку војску, то је скроман број тенкова на поклон. Заправо, нисам упознат о каквом је то послу, или донацији реч. Је ли то у вези с неким будућим нашим извозом оружја у Ирак по принципу „ви нама донирајте ово, а ми ћемо да купимо оно“?

 

Србија је пре скоро десет година, на наговор Американаца, опростила Ираку дуг од неких 700 милиона долара. Истина, после тога смо добили одређене послове око извоза наоружања у Ирак, опет уз дозволу Американаца. Али нисам сигуран да је то било у вредности од 700 милиона долара, колико је отприлике износио опроштени дуг Багдаду. Између осталог, Ирак је купио и 20 наших школских авиона „ласта-95“, што је била и прва продаја тих авиона у иностранству.

 

Дакле, волео бих да знам да ли наша донација од 30 тенкова Т-55, који ће код нас сигурно бити и ремонтовани, а не знам ко плаћа ремонт, иде директно армији Ирака, или се то одвија преко неке посредничке иностране компаније?

 

Искуства из БиХ говоре да су све донације наоружања из БиХ за Авганистан и Ирак ишле преко америчких приватних компанија, које су то наоружање преузимале без икакве надокнаде и онда једноставно све то продале Авганистану и Ираку. Заправо, када из западних амбасада у Сарајеву дође наређење за донације наоружања и војне опреме, нико ни једно питање не сме да изусти. А детаљнија анализа показала би и ко је све од службеника амбасаде у врло тесним пословним везама са одређеним компанијама које лиферују донације. Балкан је ово..

 

Тенкови Т-55 за ирачку армију? Ирачка копнена војска сада броји 54 000 припадника и располаже с укупно 318 тенкова, од чега је 100 тенкова М-1А1 „абрамс“ америчке производње, те 168 руских Т-72 и 50 тенкова Т-55. Преко фирме „Екскалибур груп“ наручене су и додатне количине половних тенкова Т-72 и борбених возила пешадије БМП-1, тако да не видим неку јаку, па ни логичну потребу да ирачка армија добија, макар и бесплатно, половне српске тенкове Т-55.

 

Осим, ако није у питању формула: „Ви Срби донацију, а ви Ирачани ту донацију морате да платите америчкој компанији.“ Јер, Ирак има пара за куповину врло модерног наоружања. Од САД је поручено 36 авиона Ф-16 у вредности од скоро две милијарде долара, од Јужне Кореје 24 авиона ФА-50 у вредности од више од милијарду долара, од Русије 15 хеликоптера Ми-28НЕ и 28 хеликоптера Ми-35М, од Чешке 15 школских млазних авиона Л-159, од Италије две фрегате…

 

Боравио сам три пута у јединицама ирачке армије у време ирачко-иранског рата, у периоду 1983–1988 године. Био сам у бици за полуострво Фао на самом југу Ирака, као и у штабу команданта 4 ирачког корпуса генерала Махера Рашида. Летео сам из Ум Касра на ирачком хеликоптеру „суперфрелон“, наоружаном француским ракетама „егзосет“, у акцију извиђања иранских позиција на другој страни Шат-ел Араба. Гледао сам на фронту код Сланих језера, северно од Басре, како ирачки војници остављају тенк Т-55 у јарку поред пута само зато што је пукао један чланак на гусеници тенка. Какво поправљање, добиће они одмах други тенк.

 

Тако да добро знам техничку културу ирачке армије. И онда и данас. Ту ни Мел Гипсон не би помогао. Ипак, то је сада армија која располаже ПВО системом „панцир“, који ми још немамо, америчким ракетама АГМ-114 „хелфајер“ и америчким ласерски вођеним бомбама ГБУ-12 (ми можемо да их видимо само на филму), најмодернијим немачким АБХ оклопним возилима „фукс“, хеликоптерима „кајова“ и транспортним авионима Ц-130 „херкулес“, авионима Су-25.

 

Но, без обзира на све то, ирачка војска, па и Влада, пред сталним су културолошким изазовима. Корупција је свуда присутна, ирачки официри често се бирају по принципу непотизма, професионална етика је слаба. Више тенкова сигурно неће зауставити свакодневне експлозије бомбаша самоубица по Багдаду, па ни наших 30 поклоњених Т-55. Ни НАТО неће спречити нападе милитантних исламиста одлучних да казне Запад због онога што је историја учинила муслиманском свету.

 

Када кажем „историја“, не мислим на фатализам. Пошто нико на Западу још није поштено и искрено одговорио како се то стигло од терористичких напада 11. септембра 2001. до овога што се сада догађа у Ираку, Либији, Јемену, Сирији, па ево и у Лондону. Само делимичан одговор је у тиранији путева и начина борбе против тероризма. Јер ни једне оружане снаге у свету не могу трајно и комплетно да реше проблем тероризма.

 

Баш као што ми је рекао један Ирачанин 2009 године у Багдаду: „Не плашимо се ми вас. Плашимо се вашег страха.“ Док сам стигао да му објасним да не долазим са Запада, већ је отишао..

 

Ката

 

 

 

Извор Политика

Тагови: ; ; ; ;