Пише Мирослав Лазански

 

Кажу да су сваки избори најмоћнија снага у националној политици. Да видимо..

 

Раднички покрет се успавао, марксизам је увео, Југославија више не постоји, а ми постајемо све глупљи. То није нешто што се подразумева само по себи, већ неки предизборни слогани председничких кандидата не само да изазивају чуђење, већ и потврђују претходну тезу.

 

Наиме, шта значи предизборни слоган „Можемо боље“? Откривање Америке? Или је слоган требало да гласи „Можемо слабије“? Или, како објаснити епохалну изјаву председничког кандидата под „Можемо боље“, дату на предизборној конвенцији у Краљеву, како су ово времена нових великих превирања у свету. Ма хајде, можеш мислити, занемео сам у чуду, нисам то све до данас знао.

 

 

Или, предизборни слоган једног другог председничког кандидата под „Има нас“? А да стоји „Нема нас“? Па други слоган истог кандидата под насловом „Братија или Србија“? Да нисам погрешио, пише ли то „Ракија или Србија“? Предизборни слоган једног председничког кандидата има наслов „Круг за други круг“. Два круга у једном слогану или хајде поштено „круг двојке“. Или, оно „мој те мота око плота“..

 

Једанаест кандидата за Председника има Србија, међу њима и господина Луку Максимовића, уметничко име Љубиша Прелетачевић Бели. Он и његов заменик Небојша Прилепак као слоган имају белу боју. Све у белом. Врховни командант оружаних снага Србије господин Прелетачевић. Шта ће нам онда и „мигови“? Сви ћемо да летимо у белом. Два пута су Срби победили Немце, у Првом и у Другом светском рату, и после краља Александра и маршала Тита имамо сада шансу да добијемо Љубишу Белог. Љуби га мајка. Истина, и Ужичани су некада здушно певали: „Друже Тито, бела лица“..

 

Ово ће бити историјски и спектакуларни избори. Под условом да људи и изађу на њих. Заправо, према мојим скромним, али поузданим изворима постоји неколико категорија гласача за које не можете ни са каквом дозом вероватноће претпоставити хоће ли уопште изаћи на изборе и коме ће дати глас. То су Огорчени апстиненти, углавном су проевропски оријентисани и посвећени политици изричитог негласања. Све им у Србији смета, ништа им није добро, летују у Турској или у Италији, зими су на Малдивима, деца им се школују или су после школовања остала на Западу.

 

Визуелно их препознајем на изложбама или у позоришту, види су да су некада били припадници социјалистичко-комунистичког естаблишмента, да су у време СФРЈ службовали у нашим амбасадама по белом свету. Он је обично одевен у неки краћи светлобеж жакет, има неки снебивајуће-извињавајући осмех, она је обавезно кратке косе и офанзивно-агресивно расположена у дискусији по било којој теми. Јер, забога били су једно двадесетак година у Вашингтону, Лондону, Риму и Паризу и сада су, ето, у Београду. То није праведно, таман су постали грађани света и уживели се у то, а сада су само грађани круга двојке. То је светогрђе и зато они неће изаћи да гласају.

 

Затим су ту и припадници Скептичне алијансе, они су мање огорчени од Огорчених, али та странка остварује константан напредак. Наиме, они сматрају да неки председнички кандидати трче лажну трку, да су само у улози зеца. И да је све то унапред договорено. Алијанса се нада да ће њен максимални успех на изборима бити ако њени гласачи не изађу на изборе.

 

Подврста Скептичне алијансе је и Акција за српску апатију. За њу кажу да је врло блиска покрету господина Прелетачевића Белог, да има врло блиске везе са себи сличним организацијама као што су Француска апатија и Немачка незаинтересованост. Главни проблем Акције за српску апатију јесте убедити гласаче да не изађу на гласање због стварне апатије, а не због тога што не знају да се одржавају председнички избори.

 

Ту су затим и Збуњени неопредељени, који баш ни о чему немају мишљење, што значи и да нису Срби, па Либерално-демократски лицемери, чији је мото „Немој да гласаш, али реци да си гласао“, па Лига српских крадљиваца гласачких листића, која позива своје чланове да бојкотују предстојеће изборе као знак протеста против нових гласачких листића.

 

Странка пријатеља пекинезера има свог председничког кандидата, али из протеста неће гласати, јер њихов кандидат није прошао ни на избору за председника Кинолошког савеза Србије.

 

Партија заборавних грађана Србије рачуна да ће њене присталице заборавити на свету грађанску дужност 2 априла, док је Лига југословенских носталгичара бесна јер се у Србији некадашња СФРЈ све више третира као фуснота историје.

 

Године 1991 изгубили смо три ствари: једну заједничку земљу, једну класу и своје теоретско становиште. Свака од ових ствари представља амбивалентност ослобођења и губитка. Комунизам, који је окамењен као учење, ипак је чинио људе паметним, јер је некадашњи догматизам имао двоструки карактер. Ослобођење од њега представљало је истовремено и губитак.

 

Свет у коме нема више алтернативе постаје досадан, идеја која се не сучељава с другом идејом делује заглупљујуће. Интелектуалци су понекад у праву. Знање и обавештеност су кључ моћи. Политички дефицит у Србији је исто толико забрињавајући као и дефицит идеја. Кажу да су сваки избори најмоћнија снага у националној политици. Да видимо..

 

Ката

 

 

 

 

Извор Политика

Тагови: ; ; ; ; ;