Проблем који се јавља у овим протестима јесте што се обојене револуције не догађају без радикалне деснице. Ко може да одигра улогу српског Десног сектора? Као што се 5. октобра не би ништа десило да национална опција није изашла да руши „црвеног комунисту“, док је атлантска опција усмеравала националну као корисног идиота да обави прљав посао на улици за њу, тако се ни данас ништа не може десити без десничара, односно, националиста.

 

Фото: Курир

 

Доналд Трамп није ни положио заклетву у Америци, а Сорошеве и Клинтонове структуре су организовале масовне протесте лево-либералне грађанске опције са циљем да се он сруши или да се макар створи атмосфера која ће у даљем довести до рушења. Протести су се завршили неуспешно, али су оставили замах дубокој америчкој држави која се огледа у војном, политичком, медијском и економском естаблишменту старих структура власти која је наставила да Трампу прави проблеме. Протести против Трампа су показали да је демократија у Америци условна: она постоји само ако одговара дубокој држави, у супротном долази до грађанских ломова који приказују недемократску суштину америчког друштва; ту се показује тоталитаризам лево-либералних грађанских структура. Оно што је важно да су и ти протести почели „спонтано“, једноставним незадовољством „обичног“ човека, али, што би рекао Линколн – ништа у политици није случајно.

 

Нешто слично се дешава у Србији ових дана. Ако апстрахујемо теорије о свеопштој крађи избора (неправилности је увек било и увек ће бити), Александар Вучић је убедљиво победио и показао да је тренутно доминантна политичка фигура у Србији, посебно у односу на опозицију. Додуше, имао је медијску надмоћ као кандидат за председника са позиције премијера. Али, да је тешко могућа свеопшта крађа показује и релативно добар успех Саше Јанковића, који се кандидовао први пут, а посебно Љубише Прелетачевића Белог. Ако је крађа избора изговор неким кандидатим због једног или два процента или неком другом због пар, зашто није Јанковићу или Белом била за њихових 15 односно 9 процената? Опозицији се то не свиђа, али је ипак прихватила изборну игру и самоуверено ушла у њу са тврдњом – готов је! Међутим, прихватила је игру са почетном премисом да ће избори бити покрадени, чиме је себи давала алиби за постизборне протесте, које је, чак, најавио Вук Јеремић на својој фејсбук страници пар сати пре затварања биралишта. Ипак, дешава се неочекиван изборни пораз опозиције и свако позивање на уличне протесте против режима и Александра Вучића изгледао би смешно имајући у виду убедљивост његове победе. Да је Вучић близу око 50 процената или неки од опозиционих кандидата изнад 40 процената, онда би протести опозиције и позиви на улицу могли имати смисла и у оку обичног посматрача не би изгледали смешни. Међутим, пошто се то није десило, метода која је коришћена против Трампа овде је морала добити заобилазни пут: „спонтано“ да народ, односно, омладина изађе, а онда ће бити подржати као спонтано незадовољство народа, што су неки кандидати и урадили. И ова подршка би стварно изгледала спонтана само под условом да тај „спонтани“ сценарио, па чак и помињање сценариа Чаушеског, нису унапред најављивани од стране опозиције кроз целу кампању.

 

После стварања алибија за протесте причом о крађи кренула је друга фаза – демонизација бирача: опозициони бирачи, посебно атлантистких структура, масовно су почели да нападају и исмевају гласаче СНС као крезубе, неписмене, циганмале, пензионере итд, а све са циљем да се створи утисак да омладина у Србији уопште не гласа за СНС и Александра Вучића како би се иста мотивисала да изађе на улицу. У овој демонизацији Вучићевих гласача огледа се иста она недемократичност коју смо видели у случају Трампа: лево-либерална грађанска опција не прихвата изборни пораз, не прихвата (условно) демократски избор изашлих грађана на изборе и жели на силу да оствари оно што није могла на изборима – да узме власт. У томе се огледа егоистично и тоталитарно схватање демократије од стране једног дела либерално-грађанског становништва, а оно подразумева да је демократија само ако сам ја на власти, не и ако си ти. Проблем којег има атлантска опција са Александром Вучићем јесте што они интимно осећају и знају да (условно) није „њихов“ – произишао је из националистичког шињела, иако данас води условно западну политику. Тај шињел је довољан повод да се он руши по сваку цену – „не може бивши националиста водити политику 6. октобра!“.

 

Проблем који се јавља у овим протестима јесте што се обојене револуције не догађају без радикалне деснице. Ко може да одигра улогу српског Десног сектора? Као што се 5. октобра не би ништа десило да национална опција није изашла да руши „црвеног комунисту“, док је атлантска опција усмеравала националну као корисног идиота да обави прљав посао на улици за њу, тако се ни данас ништа не може десити без десничара, односно, националиста. Е због слабости и убедљивог пораза опозиције и потребе да се националисти извуку на улице, јер само они могу срушити Вучића, ови протести су морали почети „спонтано“, а са омасовљивањем стиже подршка појединаца и странака. „Спонтано“, јер ниједан националиста неће изаћи на протест, ако га организује Саша Јанковић, али он већ заведен психологијом масе лак је плен када „спонтани“ протест узме маха. Врло лепо смишљен „Трампов сценарио“ за Србију.

 

Међутим, Србија већ има искуства са 5. октобром и неће себи дозволити нову превару. Протест је легална и легитимна ствар, свако има слободу да изражава свој протест, и протестом се могу изазвати избори, што је легитимно, у случају изласка великог броја грађана, али нико нема слободу да протестом, као 5. октобра, силом руши државу, евентуално напада државне институције за шта су се позиви већ могли видети на снимцима у Београду да се нападне Скупштина и нико нема права силом да прекраја вољу грађана. У оквиру геополитичких, посебно европских, али и регионлних нестабилнсти каква је у Македонији, Србији никако није потребна унутрашња нестабилност и политичко превирање по било коју цену. У току кампање смо могли много пута чути, чак и од руских представника који су пружали подршку Александру Вучићу на овим изборима, ту фамозну реч – стабилност. Сергеј Железњак је на митингу СНС у Крагујевцу јасно рекао да се нада да ће избори „проћи цивилизовано“. Свака унутрашња нестабилност доводи Србију у тренутним европским и регионалним гибањима у рањив положај, а то је оно што је потребно истим оним структурама које су у САД радиле на рушењу Трампа. И Владимир Владимирович Путин и Ангела Меркел схватају те деструктивне структуре у Европи и на Балкану и зато су обоје и пружили подршку Александру Вучићу, јер једини он може тренутно окупити већину народа око себе и бити центар политичке одлуке. Једном приликом је и руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин, изјавио у интервјуу за Спутник да Русија подржава владу која има преко 50 процената подршке, јер нико на њу не може утицати споља. Дакле, стабилност као циљ.

 

Сценарио 5. октобра или македонски, украјински и други сценарији не смеју се допустити и тога треба да буде свестан сваки искрени српски патриота, борба против режима, уколико се води, мора се водити на политичком нивоу, не на улици рушењем и хаосом. На крају, зашто је опозиција овако убедљиво поражена на изборима? Ако изузмемо могуће изборне нерегуларности, разлог лежи и у чињеници да се све свело на демонизацију једне личности, уместо на приказивање и предлагање својих програма и идеја за просперитет Србије. Када опозиција уместо свеопште демонизације понуди нове идеје, неће морати алиби да тражи у изборним крађама нити своју шансу на протестима, а ни Србију да увлачи у било какав сценаријо који по њу може бити веома лош.

 

 

 

Аутор: Ненад Узелац

 

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ;