У току календарске године, постоје одређени месеци када посебну пажњу, мисли, осећања, бригу и молитве усмеравамо ка нашем народу на Косову и Метохији, као и на страдање које се дешавало, а дешава се и дан данас. Месец март урезан је сваком Србину у срце за век и векова, што због почетка агресије НАТО савеза, које је имало за циљ протеривање српског живља, што због погрома пет година касније.

 

Оно што се није завршило током бомбардовања, успело се током мартовског погрома, када су се на мети опет нашли Срби, њихова имовина, светиње, споменици културе… На удару је посебно био и Призрен, људи у њему (12 хиљада напустило град), али и светиње Српске православне цркве. Срушене су и спаљене саборна црква св. Ђорђа, црква Богородице Љевишке, манастир светих Арханђела, црква св. Николе, светог Спаса, св. Недеље, св. Пантелејмона, светих Врача, зграда Богословије, владичански дом…

 

Размишљајући на који начин да обележимо и наново сагледамо страдање наших сународника на Косову и Метохији, одлучили смо да би најадекватније било да се почетком априла упутимо ка граду Призрену. Тако смо у недељу 2. априла, у раним јутарњим часовима, окупљени испред саборног храма Христовог Васкрсења, упутили се ка царској престоници. Зора нас је дочекала надомак Космета, на територији суседне нам Албаније, под јужним обронцима снежног Коритника. По доласку у Призрен, прва одредница била нам је саборна црква св. Ђорђа, гдје смо учествовали на светој Литургији. Црква је грађена и саграђена у другој половини 19. века уз велике напоре српског становништва које тада још увек било под отоманском влашћу. Најтежи моменти за овај храм поред јуна 1999. године, оставши без свог народа, били су у марту 2004. г. када је спаљен и девастиран. Данас је, Богу хвала, обновљен. Искористили смо прилику и поразговарали са свештеником Саборне цркве Слободаном Ђорићем, који је захвалио на нашем доласку и истакао да од 2011. године када је званично почела да се слави храмовна слава, највише долазе Срби из Црне Горе. Након литургије и краћег дружења у порти цркве са нашим домаћинима, ђацима и професорима призренске Богословије, кренули смо ка бисеру града на Бистрици, цркви Богородице Љевишке.

 

Као и остали православни храмови у овом граду, под полицијском је присмотром и делимично окружена бодљикавом жицом. Саграђена је на темељима византијске базилике у време краља Милутина 1306. године. У 18. веку била је претворена у џамију. Тешко је страдала у мартовском погрому, када су Албанци у њој палили гуме, да би црни дим уништио прекрасне фреске по којима је позната и налази се на УНЕСКО-вој листи светске културне баштине. Како записа један путописац у њеној припрати на арапском, „Зјеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“.

 

Око поднева, припремљено нам је послужење, а затим и ручак у Богословији, након којег су ђаци кренули са песмом. Неописив осећај туге и среће свих нас, да буквално не постоје речи којима се то може описати. Запевасмо старе метохијске песме, као и неке нове, а на крају и нашу Марсељезу и наш аманет „Онамо, ‘намо“. Песма тих момака који у 21. веку живе у полугету, њихов пркос, ведрина, памет, речитост навели су нас да се осећамо поносно што се налазимо у њиховом друштву. Не смемо изоставити и наше малобројне сународнике који са овим момцима истрајавају, деле добро и зло. Сваки секунд нашег дружења био је максимално испуњен јаким емоцијама. Колико њима недостаје више српског народа у окружењу, да би се колико толико осећали сигурније, толико нама фали љубави, слоге, заједничарења што смо могли да примимо од њих.

 

И тако у већ неком заносу, а било је предивно сунчано призренско поподне, кренули смо ка обиласку још две цркве и чувене Каљаје. Цркву св. Спаса у подножју тврђаве подигао је 1330. године властелин Младен Владојевић. Црква св. Недеље задужбина је Марка Мрњавчевића и подигнута је 1370. године. Обе су тешко страдале у мартовском погрому. Затим смо наставили успон ка Каљају и уживали у призору који никога није оставио равнодушним. Под нама пружала се панорама града, у даљини висови Коритника, Паштрика, Јуничких планина – Метохија пред нама!

 

По повратку са тврђаве, у спортској сали Богословије, одиграли смо фудбалски и кошаркашки меч са ђацима. У фудбалу победа је припала нама, додуше остварена у последњим секундама меча, док у кошарци није било дилеме. Богословци су показали још један у низу својих талената.

 

Ближио се повратак за Подгорицу. Топли поздрави и упућен позив нашим Призренцима да нам првом приликом буду гости. У сутону смо напустили царски град. Погледи ка Метохији са Врбнице и свима једна иста мисао у глави: Догодине у Призрену! Дугујемо велику захвалност свима из Призренске богословије на братском дочеку и гостопримству и надамо се да ћемо имати прилику да узвратимо.

 

Захваљујући члановима наше организације, браћи и сестрама који су током марта месеца донирали новац на рачун Хуманитарног омладинског клуба “Млади за Космет“, прикупљено је 500€ за помоћ Богословији, које су овом приликом уручене.

 

„Млади за Космет“ позивају све пријатеље и људе добре воље, да у складу са својим могућностима кроз месечне донације помогну рад организације, а самим тим и наш народ на Косову и Метохији.

 

ин4с

Тагови: ;