Горњим цитатом је један од високих званичника руских структура власти на последњем Економском форуму у Москви професору Срђи Трфиковићу објаснио руски став о Александру Вучићу. Из тог разговора и разговора са другим представницима руских структура власти, како сведочи професор Трифковић, он је увидео да они мисле да знају где са Вучићем стоје, нису задовољни свим аспектима његове политике, али, у најмању руку, могу да очекују стабилност и предвидљивост.

 

Поред тога, сматрају да је спектакл са Македонијом допринео и извесном отрежњењу Вучића у погледу улоге коју Европска унија игра на овим просторима, односно, да његово помињање да неће дозволити понављање македонског сценарија у Србији, у Москви се доживљава као својеврсна индиректна критика Европске уније. Како се оцењује Русија Александра Вучића тренутно види као најбољу опцију.

 

 

Пише: Ненад Узелац за Видовдан

 

РУСИЈА ЧЕСТИТАЛА ПОБЕДУ

 

Питање стабилности као један од разлога подршке Русије Александру Вучићу може се очитавати и кроз честитке које су уследиле након избора из руског државног врха. Прво је председник Руске Федерације, Владимир Путин, честитао победу и означио Вучића као „принципијелног присталицу јачања пријатељских односа између Србије и Русије“. Путин је даље изразио увереност да ће деловање Вучића као председника Србије „омогућити даљи развој руско-српског стратешког партнерства за добробит братских односа двају земаља“. Портпарол председника Путина, Дмитриј Песков, био је отворенији, мало изван дипломатских оквира, у честитци Вучићу рекавши „да Москви импонује победа Александра Вучића“. Руски патријарх Кирил, исказујући да Вучићева победа доприноси очувању традиционалних моралних вредности, изразио је наду „да ће добри односи међу братским народима и даље јачати“. Председник руског Одбора за међународна питања Савета Федерације, Константин Косачев, оценио је да победа Вучића гарантује стабилност у односима Србије и Русије, док је Владимир Џабаров, први потпредседник Одбора, оценио „да односи са Русијом остају приоритет за Београд и гаранција безбедности за Београд“. На крају, руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин, изјавио је „да је победа Вучићу дала мандат за проширење сарадње са Русијом“.

 

РУСКА ПОДРШКА

 

Подсетимо се да је пре избора Владимир Путин, на састанку у Москви са премијером Вучићем, готово отворено пружио подршку на изборима рекавши „да очекује успех на изборима властима у Србији“. Као његов изасланик на митинг Српске напредне странке у Београд, да пружи подршку у име председника Русије премијеру Вучићу, дошао је Петар Толстој, да би само дан пред изборну тишину на митинг у Крагујевац дошао представник Јединствене Русије за Балкан, Сергеј Железњак, који је потврдио подршку Владимира Путина Александру Вучићу и оценио да верује у даљи развој односа две земље. У постизборној атмосфери дошло је и до протеста у Београду против изборних резултата и „диктатуре“ Александра Вучића где се још једном видела недвосмислена порука властима у Београду преко портпарола руског МИП-а, Марије Захарове, и већ поменутог Сергеја Железњака. Захарова је оценила да су многобројно међународни посматрачи избора потврдили да суштинских неправилности није било, да избори одражавају вољу бирача, и да се Москва нада „да ће све политичке снаге у Србији показати одговоран приступ и неће дозволити дестабилизацију ситуације у Србији“. Сергеј Железњак, за разлику од Марије Захарове, био је отворенији рекавши да протести за циљ имају „подривање суверенитета земље“. Алудирајући на САД да стоје иза оваквих „обојених револуција“ како каже, Железњак је оценио да одређене структуре чији је политички пројекат обојена револуција покушавају да злоупотребе младо покољење у Србији како би у исту вратили насиље и хаос.

 

ЗАШТО РУСКА ПОДРШКА ВУЧИЋУ?

 

Све претходно наведено говори у прилог чињеници да Русија недвосмислено подржава Александра Вучића и њега види као (себи) тренутно најодговарајућу опцију у Србији и та подршка се у многим круговима у Србији сматра као одсуство дугорочне руске стратегије на Балкану и у Србији. Ова примедба може имати основа, посебно са национално-опозиционе позиције у Србији, но питање је да ли је „ђаво кога знамо“ можда део те стратегије? У српском политичком животу, посебно међу националном или патриотском опцијом, тешко је нијансирати разлоге руске подршке Александру Вучићу посебно ако узмемо у обзир његове поступке око, на пример, Бриселског споразума или ИПАП споразума са Северноатлантским савезом. Међутим, када говоримо о ђаволу кога знамо и кога не знамо, узимајући у обзир претходну, Тадићеву, владу у Србији, и владу Александра Вучића, постоје неке ствари које говоре у прилог руске подршке њему.

 

РУСИЈА ПОКЛАЊА НАОРУЖАЊЕ СРБИЈИ

 

Међу њима највидљивија јесте добијање стратешког и другог наоружања од Русије (и Белорусије) у виду шест авиона Миг-29, који ће бити опремљени најсавременијим технологијама 4. генерације, 30 тенкова и 30 оклопних возила који се добијају на поклон. Русија Србији излази у сусрет тако што јој поклања апарате Мигова, док она плаћа њихов ремонт који ће коштати око 180 милиона евра. Ако узмемо у обзир да један овај авион са целокупном опремом од наоружања до резервних делова кошта око 60-80 милиона евра, можемо закључити да би Србију нових десет Мигова (са руских шест ремонтоваће се четири српска) коштало преко 600 милиона евра, а она их добија за 180 милиона. Дакле, врло пријатељски гест Русије и Владимира Путина према Србији. Испорука Мигова се одуговлачи због превоза: потребно је одобрење неке НАТО земље за њихов прелет или ће се пренети у деловима теретним авионом. Оно што је овде значајно рећи, поред овог стратешког унапређења војне сарадње, јесте да постоје тврдње да претходна влада или чак и владе пре ње уопште нису код Русије исказале интересовање да купују од ње стратешко и друго наоружање. Влада Александра Вучића је у томе направила велики искорак. Даље што се тиче војне сарадње битно је сетити се да је Тадићева влада 2010. године одбила да пошаље српску војску на Параду победе у Москву, док владе Ивице Дачића и Александра Вучића нису одбиле 2015. упркос противљењу Запада. Поред тога, у односу на Тадићеву и претходне владе, влада Александра Вучића је почела да одржава војне вежбе са Русијом и Белорусијом, прво у Белорусији, а затим и пар пута у Србији од 2014. године. Под називом „Словенско братство“ ове војне вежбе су својеврстан трн у оку Западу и НАТО с обзиром на тежње истих да овај простор пацификују и држе под својом контролом. У току су преговори и око ПВО система БУК и С-300 за који се спекулише, ако би се узимао, добио би се на лизинг као у случају Индије. Ови системи, према замислима, требало би да буду у Србији у току 2017. или 2018. године.

 

Ако узмемо у обзир да је развој сарадње са НАТО трајао пуних дванаест година без свих набројаних ствари у сарадњи са Русијом, пропорционално гледано у односу на војну сарадњу са Русијом и НАТО за време претходних влада, можемо закључити да је већи развој војне сарадње Вучићеве власти са Русијом него са НАТО. Ову чињеницу пропорционалности не негира ни већ поменути ИПАП, јер он, као споразум, потписан је за време претходних влада, док је за време Вучићеве ратификован; његова суштина садржана је већ у СОФА споразуму којег су потписале и ратификовале владе некадашњег ДОС-а. Код проблема НАТО-а Русија, наравно, има своју црвену линију која јој је, сигурно, гарантована од стране српских власти с обзиром на принципијелну подршку у борби за Косово и Метохију и давање стратешког наоружања под привилегованим условима. Русија, с обзиром да и неки њени савезници имају потписан ИПАП са НАТО, претпоставка је да на српски ИПАП гледа као на условљеност Србије позицијом Срба са Косова и Метохије коју мора да заштити добрим односом са Алијансом, јер о судбини Срби на Космету од 1999. године не одлучује српска војска. Република Српска нема ову уловљеност па је у односу са Западом и НАТО релаксиранија, те је председник Милорад Додик, уз подршку Русије и Србије, 9. јануара ове године прогласио да Српска одустаје од НАТО пута и заједно са Србијом и Русијом гради активну војну неутралност, чиме се црвена линија са НАТО још једном гарантује.

 

КОСОВО-КРИМ, СРЕБРЕНИЦА, САНКЦИЈЕ

 

Косово је још један пример где видимо могући напредак српско-руских односа.
Конкретан пример: 2010. године приликом изгласавања резолуције о Косову и Метохији у УН, Русија је понудила своју дипломатску помоћ и помоћ Шангајске групе српској резолуцији о Космету, међутим Борис Тадић је помоћ одбио, одбацио српску резолуцију под притиском Запада, прихватио европску резолуцију и пренео (спустио) преговоре о Космету са нивоа СБУН на ниво ЕУ чиме је надуго печатирао српску судбину по овом питању и сломио већину српских дипломатских полуге косовске борбе на светском нивоу. Са друге стране, и поред потписивања Бриселског споразума, Вучићева влада је тражила и добила помоћ од Русије у дипломатсој борби да Косово не буде примљено у УНЕСКО што је и аутору овог текста, приликом једне посете Савету Федерације, потврдио и Константин Косачов рекавши да су руски представници у свакодневном контакту са српским представницима поводом тог питања. Заједничка борба Србије и Русије тада је спречила улазак Косова у УНЕСКО. Често се као аргумент у неискреном понашању Србије ка Русији наводи српско непризнавање Крима као дела Русије. Међутим, овде постоји једно конструктивно разумевање од стране Русије: Србија је условљена ситуацијом око Косова да не може да призна Крим као део Русије, јер је њен циљ да спречи даља признања Косова, док Русија има слободу да врати Крим себи и да не обраћа превише пажњу на мишљење света. Србија ту слободу нема и Русија то разуме.

 

Сребреница или британска резолуција о наводном геноциду у Сребреници 2015. године још један је пример добре сарадње Србије и Русије у којој су Александар Вучић и Томислав Николић тражили од Русије да стави вето на резолуцију и Русија је позитивно одговорила на ту молбу.

 

На крају, а најважније ипак, јесте то да је Србија једина држава у Европи која није увела санкције Русији, чиме показује одређену дозу самосталности и веће суверености тренутно од свих земаља у Европи које су под притиском Сједињених америчких држава увеле санкције.  Оно што је веома занимљиво јесте да је тренутно, и поред санкција, развој трговине Србије и Русије у успону, као и да је повећан извоз српских роба у Русију како је потврдио на састанку у Москви председник Путин „захваљујући напорима српске владе“. Директна похвала председника Русије влади Александра Вучића на развоју економске политике са Русијом.

 

РУСИЈА ПОДРЖАВА ЈАКУ ВЛАДУ У СРБИЈИ

 

Једном приликом је у интервјуу за Спутник руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин, изјавио да Русија подржава јаку владу у Србији, односно, владу која има преко педесет процената подршке, јер онда на њу нико не може да утиче споља. Дипломатским речником речено Русија подржава што влада Александра Вучића има преко педесет процената подршке, јер то Русији даје основу за поверење и грађење стабилних односа две државе, али и гарантује стабилност у случају могућих регионалних нестабилности, јер у том случају постоји један јак центар одлучивања који не може подлећи западном притиску. Другачије речено, у случају нестабилности да у Србији постоји влада која је састављена од више јаких политичких фактора или је састављена од коалиције које имају мању процентуалну политичку подршку у народу (у Тадићевој влади најјачи политички фактор – ДС – имао је двадесет и нешто процената) постоји велика могућност притиска на мање политичке факторе коалиције од које зависи цела коалиција. У случају владе Александра Вучића постоји један јак – СНС – и један слабији – СПС – политички фактор и као такви гарантују стабилност у односима са Русијом, у унутрашњим стварима Србије и у одлучивању приликом могућих регионалних нестабилности.

 

ВУЧИЋ КАО ЈАНУКОВИЧ И СРБИЈА КАО УКРАЈИНА

 

На крају, руска подршка властима у Србији у вези са протестима који се ових дана дешавају и карактерисање истих као обојене револуције са циљем могуће дестабилизације земље и власти која има надполовичну подршку, говори у прилог велике подршке Русије влади Александра Вучића. Сценарио протеста од стране опозиције унапред је најављиван, чак и сценарио Чаушеског, ког је помињао Саша Јанковић, тако да је унапред наелектрисана атмосфера апсолутних крајности – или волиш или мрзиш Вучића – довела до изласка одређеног броја људи који фаворизују опозицију, а та претходна најава демантује могућност „спонтаности“ протеста, јер је атмосфера толико негативно наелектрисана од стране опозиције (и власт је вероватно тој атмосфери допринела) да је било довољно да један човек на фејсбуку направи један евент и да се шибица запали.

 

Немогуће је не приметити сличност са Мајданом у Украјини где су се протести десили и власт рушила од стране Запада баш у тренутку могућег заокрета Украјине ка Русији. И у Србији се протести дешавају баш у тренутку брзог развоја српско-руске сарадње и везивања Србије за Русију. У Украјини, као у Србији, све је кренуло преко фејсбука и твитера, да би онда опозиција подржала. Након девет непријављених (као у Србији) протеста Јанукович је направио грешку: извео је полицију на улице пошто су демонстранти покушали да упадну у парламент. Да ли се исти сценарио очекује у Србији у случају већег изласка народа? Но, овде је важно рећи да Јанукович није послушао Русију. Наиме, Ангела Меркел је позвала Владимира Путина како би замолио Јануковича да не изводи полицију. Јанукович није послушао, направио је кобну грешку, медији су искористили ситуацију и ствар је по њега била готова. Пала је и крв у Кијеву. Све се отело контроли када су се протесту придружиле радикално десничарске организације попут Десног сектора које су на полицију кренуле и снајперима и ватреним оружјем. Опозиција је преузела власт, Јанукович је побегао у Русију, а Украјина је данас земља одвојена од ЕУ и Русије, са изгубљеним Кримом, ратом на истоку земље и просечном платом од 150 евра грца у сиромаштву.

 

У Србији су и руске структуре предвиделе овај сценарио, те се за њега знало и пре избора. Русија је обавестила Србију о својим сазнањима за македонски сценарио „обојене револуције“. Није случајно Сергеј Железњак на митингу у Крагујевцу изјавио да се Русија нада да ће све око избора „проћи цивилизовано“. Из разлога искуства са Украјином, Русија данас реагује и опомиње Србију и све политичке факторе да не дозволе дестабилизацију државе и у томе стаје на страну власти.  Русија не жели да Србија заврши као Украјина: политички подељена и нестабилна држава, економски потпуно уништена, а дестабилизацију Србије би многи у региону радо дочекали да се поново госте на њеној рањиновсти. Како је додао Песков у својој изјави Русија поздравља све политичке снаге у Србији које су за развој даљих односа две државе, а пошто је Александар Вучић присталица тога Русији импонује његова победа. Оваква изјава Пескова, поред изјаве Марије Захарове и Сергеја Железњака, јесте и индиректна порука проруским факторима у Србији да не узимају учешћа у протестима и пројектима „обојене револуције“ коју у Србији тренутно масовно подржавају прозападне странке, прозападни опозициони председнички кандидати, прозападне НВО и активисти, као и прозападни медији. Чак и да је протест стварно покренут од стране независних појединаца, он у потпуности одговара прозападним структурама, тзв. дубокој српској држави коју контролише другосрбијанска елита, а које се понашају као његови покровитељи и желе да га интрументализују за своје циљеве, као и самом Западу у тренутку развоја српско-руских односа и тежње Србије ка регионалној стабилности зарад могућег економског напретка. Проблем Запада тренутно у Србији јесте што нема српског Десног сектора, као 5. октобра, спремног да, као у Украјини, радикално удари на власт, полицију и државу и силом је сруши. Једном се десио 5. октобар.

 

Апстрахујмо све наведено као разлог руске подршке Александру Вучићу, замислимо да постоји још нешто ненаведено, и поставимо себи питање: да ли Русија о њему зна нешто што просечан грађанин Србије не зна или Русија просто само гледа своје интересе и види га као, тренутно, најмање зло? Да ли нам Русија својим понашањем сугерише да не знамо добро „ђавола кога знамо“ и не учествујемо у довођењу „ђавола кога не знамо“?

 

Тагови: ; ; ; ; ; ;