Избори у Србији донели су ревитализацију лево-либералних грађанских опција преко Саше Јанковића након периода готово потпуне маргинализације истих, те је ситуација у којој Србија нема конструктивну, национално-грађанску, десну опцију постала потенцијално опасна. Прво, из разлога могућности великог притиска оживљеног прозападног сектора на власт у циљу чињења уступака (Западу) против српских националних интереса, а друго, комплементарно са првим, непостојања националне десне опције чији притисак на власт те уступке може да спречи и да националном политичком курсу да једну балансираност и стабилност у временима регионалних, европских и светских превирања. У поразу деснице на овим изборима нећемо анализирати регуларност истих као фактор лошег резултата, само факторе који се тичу десних актера.

 

 

Што се највеће политичке партије деснице тиче – Српске радикалне странке -, њен пораз на овим изборима последица је, пре свега, претеране идеолошке обојености, а она се огледа у иконографији 20. века, односно, деведесетих година.(Друштвена подељеност – или волиш или мрзиш Вучића -, као фактор могла се решити побољшањем других ствари).Утисак који се стиче јесте да радикали у начину представљања своје политике касне једну или две деценије, те да не виде да народ више не занимају приче о Великој Србији, да четничка иконографија њихове политике, партије, митинга више не привлачи људе толико као у послератним временима. Бити четник у ратним временима је корисно, али остати четник у шуми и након рата нема много сврхе. Огроман кредибилитет створен дванаестогодишњим сужњевањем Војислава Шешеља у Хагу, радикалима је могао донети велики замах уз услов модернизовања странке, довођења нових, младих, лица и „остављања“ претераног идеолошког талога у неким ранијим временима. Уместо тога, тај кредибилитет је урушен „односом“ Војислава Шешеља и Колинде Китаревић, гостовањима по ријалитијима, истим лицима која, уз дужно поштовање према сваком, код многих људи имају негативан предзнак и иконографијом која је у временима друштвених мрежа и паметних телефона постала потенцијални минус. Двадесети век био је век идеологија, а двадесет и први биће век стратегија: победиће они који најбоље одиграју шаховску партију. Радикали су, нажалост, жртвовали и краља и краљицу зарад идеологије и „доследности“, а српски национални интерес од тога нема много користи. У шаховској политичкој партији 21. века потребно је постићи резултат – сачувати краља и краљицу, а не и по цену истог чувати доследност и чистоћу своје идеолошке доктрине.

 

Двери су се, за разлику од радикала, модернизовале, али, отима се утисак, и претерано, до изазивања сумње. Мењање домаћинско-патриотске и црквене иконографије преко ноћи салом „Американа“ у Дому омладине, месту другосрбијанских окупљања, у којој је пилот Ф-117 захваљивао Србима што су му опростили (а опроштај није тражио нити се извинио) на бомбардовању, и Касином, урбаним поп-рок клубом у центру Београда, многима у национално-десној опцији оставило је горак утисак.На пораз Двери, наравно, утицао је раскол унутар самог (некадашњег) покрета, као и разлаз коалиције са ДСС. На крају, кокетирање Двери са лево-либералним, прозападним и грађанским опцијама зарад сукоба са влашћу био је додатан фактор разочарења у оквиру бирачког тела за које су се Двери бориле. Што се тиче ДСС, њихов пораз на овим изборима очитава се, такође, у раскиду коалиције са Дверима, унутрашњим превирањима и расколима, као и непрепознатљивошћу њиховог кандидата.

 

Десница, у временима јачања деснице у Европи и омогућавања више простора за исту, за разлику од претходних времена, на српској политичкој сцени, показала је невероватну несналажљивост, тромост, анахроност. Десно политичко поље је овим изборима ослобођено за нове снаге конструктивне, државотворне, суверенистичке деснице.

 

Нова десница мора, пре свега, бити прожета новим, младим, лицима која ће имати интелектуални кредбилитет и друге потребне услове да окупи око себе апстинирајући десни спектар и у оквиру обичних грађана и у оквиру интелектуалаца и јавних личности, али која ће имати конструктиван став и према другим десним (државотворним) опцијама. Нова десница мора бити ослобођења и наметања било каквог идеолошког баласта који може условљавати њено деловање у временима када на шаховском пољу нема строгих идеолошких доктрина до фигура чије погрешно повлачење може имати последице по национални интерес. Она мора спојити традиционално-конзервативно и модерно, српски опанак и јелек са временима друштвених мрежа и паметних телефона. Она мора бити десни критичар, група за притисак на владајућу структуру у циљу спречавања свих погубних одлука на уштрб националног интереса и она која ће дати замајац десним снагама да у будућности се на власти, након СНС, не појави нови ДОС, него нова десница.
Почнимо од данас да радимо на томе.

 

Аутор: Ненад Узелац

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ;