Пише Мирослав Тодоровић

Призрен, древни царски град који се налази само 18 км од албанске границе, са десетак цркава и манастира, један је од најлепших градова на КиМ.

Поред цркве Богородице Љевишке, која се налази на листи УНЕСКО, у овом граду се налази велелепни храм Светог Ђорђа, манастир Светих арханђела, а у самом центру смештена је зграда Богословије „Кирил и Методије“ и остале културно-историјске знаменитости које красе овај древни град на обали реке Бистрице.

Сви ови културноисторијски споменици су током 1999 и 2004 године били на мети албански екстремиста и терориста. Не само што су били порушени већ су и спаљени, као што је то био случај са манастиром Свети арханђели, Црквом Светог Ђорђа, зградом Богословије и осталим манастирима и црквама. Средствима Владе Србије, бројним донацијама, делом и међународне заједнице, српске богомоље у овом древном граду су обновљене.

Српски живаљ је одлазио из Призрена и пре 1999 године, првенствено из економских разлога и у потрази за послом. До јуна 1999 године је на подручју призренске општине, према попису становништва из 1991 године, живело 10 950 Срба. Према најновијим подацима, данас је на подручју ове општине настањено преко 225 855 становника, од тога свега 180 Срба, 15 300 Муслимана, Турака и Рома, а остатак чине Албанци који су се доселили из околних општина и из суседне Албаније. Сва призренска села су „очишћена“ од Срба.

У село Новаке се пре неколико година вратило тридесетак српских душа, а у селима Средачке жупе остало је да живи око 120 Срба, док их у самом Призрену живи око тридесетак. Махом су то старачка домаћинства.

Повратак Срба у царски град подстакло је обнављање рада Богословије „Кирил и Методије“, коју похађа око педесетак ученика. У старом призренском насељу „Подкаљаја“, у коме је до 1999 године живео највећи број српског живља, у последњих неколико година изграђено је двадесетак кућа за оне који су изразили жељу да се врате на своја вековна огњишта. Срби који су се вратили кажу да немају никаквих проблема са својим комшијама Албанцима. Слободно се крећу градом, иду на пијацу, код лекара, до пекаре, апотеке..

За Призрен се с правом може казати, у односу на остале градове у овој покрајини, да је најбезбеднији, јер се од погрома Срба 17 и 18 марта 2004 године није догодио готово никакав ексцес над српским живљем, осим недавног хапшења једног младића из села Новака због тога што је на себи имао јакну на којој је био грб Србије. Младић је после два дана пуштен из притвора. Повратници кажу да им смета што их ретко посећују политичари из Србије, како би се упознали са њиховим захтевима и проблемима.

Пошто су то махом старачка домаћинства, сви су приморани да два пута у току месеца одлазе до варошице Штрпце, која је од Призрена удаљено око 36 км, како би у тамошњој пошти подигли пензије.

Министарство за повратак у такозваној „Влади Косова“, на чијем је челу Далибор Јефтић и Удружење Призренаца „Свети Спас“, и даље ће се свестрано ангажовати на повратку Срба у овај древни царски град. Међутим, како године пролазе, интересовање за повратак опада јер за то не постоје економски услови. Да ли ће се број повратника у овај царски град повећати, за сада се не зна.

Ката

 

 

 

 

Извор Политика

Тагови: ; ;