Пише Др Рајко Срдић

Преминуо је велики песник. Велики руски и светски поета. Диван човек, руска душа и словенско срце. Ништа посебно, такав је стварно био. Ево кратке приче.

Москва, април 1978, екскурзија апсолвената Медицинског факултета из Београда. На лењинградској станици чека се воз „Плава Ладога”. Жагор младости, смех и понека песма. Ствари се већ уносе у вагоне. Стиже црна „волга” и излази из ње висок, плав, витак, лепо (за руске ондашње прилике) обучен човек, качкет на глави накривљен шеретски. Здрави се са нашим колегиницама и вади из кола пакет књига за пријатеље у Београду.

Стајао сам близу, сину ми слика из књиге одабраних песама Јевгенија Јевтушенка.

„Он је!”, говорим друговима.

„Ти све знаш!”, иронични су.

Прилазим и поздрављам га. Стигоше и „неверници”.

„Ви поет Јевтушенко?”, изговорих на неком, само за ту прилику скованом руском језику.

„Да, ја сам Јевтушенко. А како ви знате за мене?”, испитивачки поче.

„Па, читали смо Ваше песме…”

„А које?” настави Јевтушенко.

„Па поему ’Братска’, па ’Кориду’…”.

Смешка се Јевтушенко.

„Да ли знате барем један стих из моје поезије?”.

Мук међу нама. Али само за трен.

Гледали смо се и рекох одлучно: „Знам, али на српском!”.

„Ну говори, ја пањимајем!”.

Ја почех песму да казујем, коју сам научио да бих био забавнији при удварању девојкама, јер је тада још такво време било.

„Не ни од чега нећу половине…”

Теку стихови кратке песме. Завршио сам строфом:

„Само хоћу пола твог јастука

где чаробно испод твога лица

цвета прстен и дивна ти рука

као звезда, звезда падалица!”

„Маладјец Серб, маладјец!”, узвикну Јевтушенко и снажно ме обухвати око паса и подиже од земље. Окретасмо се укруг и спусти ме тапшући ме по раменима. И то није све. Из гепека кола извадио је паковање вотке, неколико флаша. Даде је нама, својим Србима за срећну „дарогу” до Лењинграда. Зар то може да се заборави? Нека живи сећање на великог Јевгенија Јевтушенка.

Ката

 

 

 

 

Извор Политика

Тагови: ;