Пише Диана Милошевић

Еди Рама је запретио да, ако ЕУ брзо не прими западнобалканске земље у своје окриље, уследиће уједињене Албаније и такозваног «Косова». Одмах након тога је Хашим Тачи рекао да, ако нема велике интеграције у оквирима ЕУ, Албанија и «Косово» ће направити своју мапу.

С обзиром на то да се прича о великој Албанији покренула одмах након посете шефа спољнополитичког комитета Сената САД Џона Мекејна, могло би се закључити да је добијен благослов и Вашингтона и Брисела.

Имали или немали, да ли је Србија спремна за велику игру која ће почети са реализацијом пројекта велике Албаније? Ако се ускоро све покрене, шта Београд треба да чини и које потезе да вуче? Мора ли кориговати државни и ЕУ курс?

Одговарају:

1..Срђа Трифковић, уредник магазина „Крониклс“

Пројекат велике Албаније јесте у реализацији, јер су Албанци у процесу националне интеграције и консолидације, у коме су Срби били пре 150 година. Још су у демографском напредовању, са смањеном стопом морталитета, те ће њихово становништво Западног Балкана наставити да расте. Имају апсолутно јединство у погледу националних циљева, што је одлика предмодерних народа који су у процесу националне косолидације и интеграције у пуној мери.

Србија за то није спремна. Штавише, чак и када би геополитичке околности биле до те мере измењене да Србија има одрешене руке да «Косово» врати у политичкоправни, уставни састав, не би имала снаге да то реализује.Чак ни кад би из Брисела и Вашингтона стигао зелени сигнал, у Србији нема таквих људких и моралних ресурса да би то у пуној мери реализовала.

То што тражимо помоћ од ЕУ, значи да је карактеристика психопате да удвостучи напоре уколико не постигне жељене резултате. До сада ни у једном сегменту косовско-метохијске драме ЕУ се није поставила еквидистанционо у односу на Србе и Албанце. Албанцима су много тога прогледали кроз прсте, укључујући и најновије претње да ће бити реализована велика Албанија уједињењем «Косова» и Албаније.

Самим премештањем овог питања из УН у Брисел, Србија је себи дала аутогол који је са собом повукао плаћање тешке цене. Ни утешна награда, такозвана Заједница српских општина није остварена.

2..Славиша Ристић, народни посланик са Косова и Метохије

Бојим се да ово није само испитивање пулса него наставак спровођења пројекта. Није случајно што се то дешава одмах након посете Џона Мекејна који је, да би се заварала јавност, прво посетио Београд, па Приштину и Тирану.

Пројекат велике Албаније се реализује уз помоћ Америке и западних земаља. Видели смо реакцију Премијера и будућег Председника Републике који се жали јавности да би био био обешен на бриселској бандери да је он нешто слично рекао. Судећи по тој реакцији, Србија није спремна. Потребна је институционална реакција. Али, бојим се да Премијер жели да смири јавност и да и он учествује у свему томе.

Помоћ да се одупремо никако нећемо добити ни од ЕУ ни од Америке, јер је то њихов пројекат, пре свега Немачки, него да се окренемо ка Руској Федерацији и пријатељским земљама које нису признале «Косово».

3..Милован Дрецун, шеф скупштинског Одбора за Косово и Метохију

Формирање велике Албаније је званично почело тренутком једностраног проглашења независности „Косова“. То је покушај да се сецесијом Космета створе услови за његово припајање Албанији. Други пресудан корак у том ратном пројекту је федерализација Македоније, а потом припајање тог дела Албанији.

Мало су смањили реторику у време Берише, али су сада сви албански лидери на Космету, југу Централне Србије, Македонији и у Албанији кренули са покушајем да наметну тему велике Албаније и подрију стабилност региона. Хоће да изазову Србију да реагује и да она тако умањи позицију коју има као ослонац ЕУ, САД и целој међународној заједници за стабилизацију региона. То им је у овој фази кључни циљ.

Највећа препрека присаједињењу „Косова“ Албанији су бриселски споразуми. Србија је ту успела да у значајној мери удаљи „Косово“ од пројекта велике Албаније, па они сада покушавају да то анулирају причама о великој Албанији. Најбоља брана су процес нормализације односа и формирање ЗСО, а у Македонији битка да се спречи федерализација. Неке структуре из САД из демократских, Сорошевих кругова, раде на дестабилизацији и Србије и Македоније, а видимо шта се дешава и у Албанији. Све се ово дешава после посете Мекејна који је у Институту ИРИ који је један од главних креатора обојених револуција у свету.

Дакле, прети се међународној заједници да или прихвати федерализацију Македоније, или ће букнути пожар на Балкану. А са друге стране се Албанци представљају као браник продора руског интереса преко Србије. Играју на карту тога што су Руси и Запад у сучељавању. То не би требало да одговара ЕУ, али то не значи и да не одговара појединим земљама чланицама, или онима који су покренули процес изласка из ЕУ.

Није питање шта ће урадити ЕУ, него САД, јер оне имају најјачи утицај на Албанце у целом региону.

4..Чедомир Антић, председник Напредног клуба

Ове најаве говоре да се „Косово“, како су га успоставили 2008, није показало као успешна држава, иако ЕУ и САД сматрају „Косово“ независном државом. Не видим шта спречава Албанију и „Косово“ да имају заједничке установе и све друго сем формалног јединства. Међутим, албански народ је једини народ на Балкану који није успео да створи уједињену државу, а када су били близу тога, били су под пресудним утицајем фашизма и нацизма од 1941 до 1945 године.

Много је обећано том народу, а нису добили готово ништа и сада очекују много. Ако неки народ, у складу са националним митом, треба да мрзи неки други народ, онда Срби треба да мрзе Турке. Међутим, Пашић је 1921, када му је било понуђено да учествује у окупацији дела Турске, рекао да је Србија све своје рачуне са османским царством изравнала на Куманову и Битољу. То није тако у случају Албанаца и Бошњака. Они живе национални мит. За то велику кривицу сноси ЕУ која би притиском могла да врати албанску елиту тамо где треба да буде. Ми немамо од кога у ЕУ да тражимо помоћ, али зашто би нас тамо неко и помагао када знате да ми на Космету немамо јасан циљ.

Да смо рекли као Хрватска да хоће да поврати Крајину, можда бисмо били у непријтељству са ЕУ, али бисмо тамо знали шта желимо. Овако имамо две стране које су спремне на све сем на формално признање „Косова“. Дакле, ЕУ подржава Албанце јер у нама немају алтернатву. Они трпе Албанце, знају да је ово провокација и да Рама никад неће ући у сукоб са САД, али САД неће напустити Албанце и „Косово“ и подржати Русију и руске факторе на Балкану. Једини одговор би био да се мало покваре односи са Албанијом, а то нико не сме да уради.

Чули смо како Премијер и изабрани Председник види Албанију, као будући део некаквог савеза са Србијом. Он говори да је Тито знао како са Албанијом. А како је то знао? Тако што им је створио нову државу? Тако што је Албанија од 1948 препознавала у Југославији највећег непријатеља на свету?

Ми имамо јасну ситуацију. Градимо аутопут за Мила Ђукановића. Шта ће нама пут који иде преко Сјенице, која нам се није никада показала лојалном, од Карађорђевог времена до данас. Што не идемо на Прибој, Фочу или Херцег Нови?

Шта ће нам аутопут од Ниша до Драча? Хајде кад би Албанци прихватили поделу «Косова», па да нешто радимо. Али, какви су то савези са човеком који не може брата свога да контролише? Са примитивцем који је шовиниста до сржи? И зашто се овде подржавају људи који објављују његове књиге?!

Наш Уставни суд мисли да уговор који је потписан у иностранству и којим је одређено да 50 000 грађана Србије више није у њеном правосудном и политичком систему, да то није уставна материја и да нема везе са суверенитетом. Нашу Владу води човек који је потписао нешто што његови претходници из опозиције нису смели кад су били на власти.

У опозицији је највише гласова добио човек који је мислио да је Дејтонски споразум био привремен. О чему онда говоримо (када говоримо о томе да ли је Србија спремна на велику Албанију)?

Иначе, мислим да је велика Албанија фантом као и велика Србија. Албанци би хтели да сруше Македонију, али да ли би албански лидери хтели да се одрекну привилеија које имају у независној Македонији? Да ли би Република Српска хтела да нема аутономију? Тако је било и са Аустријом, где само 8% људи хоће уједињење са Немачком.

Ми после ове изјаве треба да тражимо нови споразум, да се војно вратимо тамо где Срби живе.

А у НАТО? Дајте нам Републику Српску, Црну Гору и део Космета, па ћемо размислити.

Ката

 

 

 

 

 

Извор fakti.rs

Тагови: ;