Интервју водио Милојко Божовић

Дејан Тиаго Станковић је српски писац са пребивалиштем у Београду и Лисабону. Написао је роман «Есторил» и збирку прича «Одакле сам била, више нисам». Превео је Сарамага на српски, а Андрића и Црњанског на португалски.

Може се рећи и да је недавно постао звезда Фејсбука и специјализованих портала због јавне полемике са Мајом Гојковић. И ма колико то у први мах било непријатно за Тиага, који је ту окарактерисан и као назовиписац, тај неспоразум је бацио ново светло на његова дела.

— Да ли је истина да је недавна јавна полемика, коју сте имали са председницом Скупштине Мајом Гојковић, имала позитиван утицај на продају «Есторила»?

Лепо од њих је што су уопште приметили једног писца и што су јавно реаговали на његов став. То лепо стоји политичарима. Испадну културни. То би могао бити још један мали маркетиншки допринос, скретање пажње на «Есторил» и његовог писца, али надам се да није кључно. На шта би то личило кад би нам напредњаци били саветодавци за књиге. Читали бисмо «Ђулиће» по тридесет година.

— Како је дошло до тога да сукобите мишљења с Мајом?

Сукоб је тешка реч. Случајно смо се срели на отварању изложбе Оље Ивањицки и ја сам је отворено, ван контекста и без најаве, упитао зашто је дан пре суспендовала скупштину. Она ми том приликом није одговорила. То није схватила као питање грађанина забринутог за демократију већ као лични напад. Њен шеф је од комарца направио магарца. Дакле, није било сукоба, само једна моја озбиљна примедба на њен рад. Да смо се сукобили, не би ме госпођа Маја на сва уста хвалила као чувеног писца чије књиге поклања пријатељима.

— Ваш роман «Есторил» је, због приче о Душку Попову за кога се верује да је послужио као инспирација за лик Џејмса Бонда, изазвао велику пажњу. Како сте ви задовољни судбином «Есторила» у Србији?

Испало је да је код нас Душкова улога у роману највећи мамац за читаоце. Помисле људи да је шпијунски роман, па се после изненаде. Ипак, Попов ту није главни јунак. Главна улога не припада ни хотелу «Паласио», ни летовалишту Есторилу, већ једној занимљивој епохи на једном занимљивом месту где се, муком гоњено, скупило много занимљивих ликова из целог света. Ми мало прецењујемо Попова. Он је у стварности био прилично неготиван лик, неодговорни авантуриста са пуно среће и шарма. Има у «Есторилу» и занимљивијих карактера, али не и симпатичнијих.

— Како је «Есторил» прошао у Португалу, земљи у којој живите? Где је још објављен?

Овде је, за локалне прилике и уз чињеницу да је мој издавач дискретан и нема продајну мрежу да кроз њу гура своја издања, «Есторил» прошао одлично. Не продаје се много, али се већ годину и по дана чита. И у Португалу имам сличног издавача, али је тамо прошао одлично. Чак боље него овде. Посебно добро иде у самом Есторилу и суседном Кашкаишу и у једном ланцу који ме гура. Сад припремам руско и македонско издање, као и енглеско за цео Комонвелт и још пар на дужем штапу.

— Како вам се чини српска култура из лисабонске перспективе?

Уметност у сиромашној Србији је, зачудо, жива. Срчана. Жилава. Овде се људи уметношћу баве из пуке потребе јер их нешто тера. А и овако и онако, паре неће направити, па онда боље уметност. Зато су искрени. Коме се додворавати кад они који имају новаца не цене уметност. Кад пролази треш.

— А како вам се чине ови протести на улицама српских градова?

Мислим да су то протести против свега, али пре свега против ужасног духовног стања у коме смо се нашли, терора простаклука и немилосрдне гњаваже којој нас наш председникопремијер излаже из дана у дан, досађујући својим плачипичним говорима и својим бестидним шмирањем. Мењаш канале, свуда он. Одеш на нет, он. Дојадио је и Богу и народу. Ја верујем да је то засићење или љутитим или уплаканим лицем, том пасивном агресијом, тим недостатком искрене позитивности, тим лицем где се осмех појави само кад је ироничан. Мислим да је то једини заједнички елемент свим демонстрантима. Доста нам га је. Претерао је. Пресисали смо.

— Има ли тога у Португалу?

У Португалу можда нема много пара и по много чему није идеално, али тамо су љубазност и пристојност приоритетна култура. Тамо власт никада не иде тако далеко у злоупотреби функције и ниподаштавању грађана да би дошло до побуне. А и традиционално Португал је стара земља у чијем су трговачком менталитету отвореност за ново, отвореност, за уступке и умеће преговора основне карактеристике

— Које су основне разлике између Португалаца и Срба када говоримо о односу према држави, политици, власти?

Код нас се владавина права још није сасвим успоставила. Надам се да хоће. Што пре то боље за нас. Велики је понос Португалаца што знају да у њиховој земљи судство функционише, да је независно и да корупције у том сегменту скоро па да нема. У таквој земљи се сви осећају безбедније.

— У Лисабону радите и као преводилац за парламентарце који долазе са Балкана. Има ли нека анегдота коју бисте поделили са нама?

Године су то праксе. Свашта се ту занимљиво дешавало. Најмање сам радио са представницима извршне власти. Они су по правилу мало арогантни па сам их избегавао. Парламентарне делегације су углавном пријатне. Свака је права слика свог народа. Буде људи из разних партија, различитих. Али то су народни представници. Са њима се лако нађе заједнички језик. Каријеру преводиоца на државним сусретима мислим да сам већ завршио. Њен врхунац, и надам се крај, је био је мој наступ на сусрету Томе и португалског Председника. Уживао сам у том сусрету светова. Одлично сам се провео. Али мислим да више нећу преводити за политичаре. Само у полицији кад неког нашег ухапсе или у суду кад сам неопходан да би му се обезбедио приступ правди. То су најчешће џепароши и фудбалски навијачи. То не могу да баталим јер је севап помоћи земљаку у невољи, а и бескрајно је занимљиво и инспиративно.

— Да ли сте ви сада више Португалац или Србин?

Право питање није шта сам, него ко сам. А то ко сам, какав сам човек и грађанин, формирало се на више места и у више култура. Тако се у доста градова на свету осећам скоро па као код куће, мада нигде баш 100% као свој на свом. Највише сам домаћи у Београду иако највише времена проводим у Лисабону.

— Отац сте два одрасла сина. Да ли су они Срби или Португалци?

Они су, мислим, анационални. С оцем говоре на једном, са мајком на другом, у школи уче трећи као страни језик, а студирају на енглеском. Њих питање нације уопште не занима. Не замарају се тиме. Овај старији студира економију и политичке науке у Америци и тамо се изјашњава као Југословен, јер ту компликовану политику ретко ко разуме, па он познавањем прилика фасцинира професоре.

— Превели сте Црњанског на португалски. Не кријете да сте пишући «крали» од њега. Шта вас привлачи Црњанском?

Црњански је јако тежак за превођење, и то зато што је непрецизан. Све је онако мало разбарушено. Импресионистички. Покушао сам да преведем «Дневник о Чарнојевићу» и одустао. Нисам довољан мајстор. А Андрића сам успео, он је прецизан. Свака реч му је на свом месту. И задовољан сам. Осим тога, Црњански је један од ликова у роману «Есторил», јер су се и он и Јован Дучић игром судбине нашли 1941 у Есторилу и њихове сам записе користио као материјал.

— Какав је утицај књижевности данас? Има ли је на мобилним телефонима, таблетима у које непрестано гледамо?

Ту је књижевност. Само што је све краћа. И Твитер је књижевност. Пази ово: «Ујак је био бакин миљеник. Мама се узалуд трудила. Последњи пут ју је расплакала пар дана пред смрт. Бака маму, пред мамину смрт. «Зар то није роман? А стао је у 140 словних места.

— Шта тренутно пишете?

Пишем бришем сваки дан. Ваљда ће нешто да испадне.

Ката

 

 

 

 

 

 

Извор Блиц

Тагови: ; ;