Венецуела је земља са највећим резервама нафте у свету, и уместо да у њој влада благостање, запала је у дубоку рецесију и политичку кризу.

Поред дефицита хране и лекова, честих рестрикција електричне енергије и највеће инфлације у свету, ову земљу захватио је талас антивладиних демонстрација на којима опозиција већ више од месец дана свакодневно захтева одлазак председника Николаса Мадура и расписивање превремених председничких избора. Крвави сукоби демонстраната и полиције однели су више од 20 живота.

Како је земља са таквим предиспозицијама дошла до просјачког штапа и ивице грађанског рата? Душан Васић, бивши амбасадор у више земаља Латинске Америке и професор Факултета за пословне студије и право за Спутњик објашњава да је нафта, иако највеће богатство Венецуеле, истовремено и њено највеће проклетство.

„Колико год да је нафта била драгоцена за ту земљу, толико је на неки начин и довела у ситуацију да од ње буде зависна, јер је у последњих 50 година у Венецуели развијан само комплекс нафтне и гасне индустрије, док су сви други сектори занемарени. Стране компаније и банке нису улагале у друге привредне секторе нити реинвестирале капитал остварен у тој земљи, већ су га износиле напоље. Притом, преко половине прихода у буџет ове земље слива се управо од нафте, док се 90 одсто нафте и гаса која се експлоатише у Венецуели извози у САД“, каже Васић.

Он додаје да је Венецуела од 1950. до 1980. године, у периоду док је експлоатација нафте била највећа, имала изузетно високе стопе раста. Међутим, пад цена нафте и гаса на светском тржишту довео је до последица које су се одразиле на цело друштво, а вишедеценијски једнострани индустријски развој Венецуеле узео је свој данак.

„Тренутно у Венецуели послује преко 500 америчких фирми, а оне тамо нису без разлога. Огромна инфлација иде наруку великим предузећима због постојања црног курса, а са њим и могућности остваривања енормних зарада. Такође, изузетно низак стандард довео је до тога да је и радна снага изузетно јефтина, што страним компанијама које тамо послују такође омогућава огромне зараде“, напомиње Васић.

Према његовим речима, Венецуела се налази под великим притиском Сједињених Држава и представља последњу, несавладиву препреку за режим у Вашингтону.

„Са Кубом су односи постепено почели да се отопљавају, али са Венецуелом то није случај. Интереси Америке су много више везани за Венецуелу, што потврђује и енорман увоз нафте и гаса из земље у САД. Мадуро смета Вашингтону јер спроводи политику свог претходника Уга Чавеса, чији је први потез својевремено био да изврши национализацију нафтне индустрије, чиме је погодио интересе водећих западних фирми. Мадуро данас спречава америчке компаније да у Венецуели остваре онолики профит који би желели, између осталог и великим порезима на добит страних компанија“, објашњава Васић.

Да је Венецуела систематски уништавана, сматра и Александар Чичин, декан Факултета за економију и друштвене науке на Руској привредној академији. Он за Спутњик каже да је то политика која траје много година.

„Иако Обама није био превише ратоборан, ипак су недобронамерну и изолационистичку политику према Венецуели годинама спроводиле неке чланице Организације америчких држава. Потпуно је јасно да су заправо САД окренуле мале државе Централне Америке против Венецуеле. У време Уга Чавеза, Венецуела је ове државе снабдевала нафтом по веома ниским ценама. На пример, Костарика, Хондурас и Салвадор су се добро односили према Венецуели и подржавали је у оквиру Организације америчких држава. Али САД су стално радиле на томе да се ове мале државе окрену против Венецуеле и то се на крају и догодило“, напомиње Чичин.

Очигледно је, додаје Чичин, да Американци утичу на ситуацију у Венецуели.

„Сетимо се само њиховог утицаја на деловање две највеће трговачке организације Латинске Америке — Унасур и Меркосур. Тржиште ових организација чини 75 процената бруто националног дохотка читавог јужноамеричког континента. Када је требало да Венецуела постане председавајућа држава Меркосура, то право су јој одузели, под изговором да власти у Венецуели не поштују људска права и да јој се зато одузима председавајућа функција. Ово није ништа друго до политика двоструких стандарда“, истиче Чичин.

Како каже, поред објективних фактора у урушавању Венецуеле, попут пада цене нафте, постоји и америчко мешање у унутрашње послове те земље.

„Главни актер у овом смислу је Енрике Каприлес, који се два пута кандидовао за председника и два пута изгубио. Он не крије своју проамеричку оријентацију и то да би у случају његове победе он довео америчке инвеститоре у Венецуелу. Осим њега ту је и Леополд Лопез, који је сад у затвору и њему је одузето право да учествује у политичком животу земље у наредних 15 година. Али он је озбиљна политичка фигура, један од лидера опозиције, који такође ужива отворену подршку Америке“, наводи Чичин.

Пре неколико дана Николас Мадуро најавио је да ће његова земља иступити из Организације америчких држава, јер је савет тог тела одлучио да сазове министарски састанак због кризе у Венецуели. Бивши амбасадор Душан Васић каже да је то још један показатељ да је Каракас трн у оку Вашингтона.

„Када се тако нешто догађало у Бразилу, са великим сукобима и жртвама, а не тако давно и у Мексику, Организација америчких држава није иницирала никакав састанак нити је размишљала о томе да осуди дешавања у тим земљама. Дакле, очигледна је политика двоструких аршина и јасно је да Венецуела остаје високо на мети Сједињених Америчких Држава“, закључује Васић за Спутњик.

 

Извор: Спутњик
Аутори: Сандра Черин, Јована Вукотић

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;