Сви полазе од претпоставке да је демократија нешто што је добро. Ни ја, наравно, не мислим да је треба проклињати. Черчил је био у праву. Једино што се о демократији сигурно може рећи јесте да је боља него ништа.

Људи код нас говоре: „Кад би Конгрес у већој мери представљао народ – било би боље“. Ја тврдим да Конгрес већ исувише добро представља народ.

Конгрес је глуп као и народ, једнако је необразован, туп и егоистичан.

Данас мало ко износи овакве погледе на ситуацију – зато што је демократија претворена у својеврсно божанство.

Управо зато су – за „хакерску кампању“ (израз Хилари Клинтон) – и нападе на „нашу демократију“ Владимира Путина већ осудили на девети круг пакла.

Дик Чејни и Џон Мекејн су „московско мешање“ у наше свете демократске ритуале прогласили за својеврсна „ратна дејства“. Међутим, демократија данас свуда губи свој сјај.

У Сједињеним Државама се двопартијски систем нашао у слепој улици. Једна партија престаје да признаје законе донете под влашћу друге партије. Колегијалност се губи.

У целој Европи центристичке партије нестају, а на власт долазе нелибералне демократије.

Председник Трамп, видећи куда иде свет, поздравио је председника Египта, Абдела Фатаха ас-Сисија, чија је армија свргнула легално изабрану владу и потрпала у затворе хиљаде људи. А након спорног референдума, који је Реџепу Тајипу Ердогану дао безмало диктаторска овлашћења, телефонирао је свом турском колеги и на томе му честитао.

Упркос томе што је Ердоган демократију описао као аутобус из којег се излази када се стигне до „свог стајалишта“.

Због чега се либерална демократија, која је некада била названа будућношћу човечанства, суочила са оваквим проблемима?

Када је Џорџ Буш изјавио да народи Блиског Истока морају решавати о својој будућности на демократским изборима, Либан је изабрао Хезболах, Палестинци су изабрали ХАМАС, Египћани — Муслиманску браћу… Није то био баш најбољи почетак за арапске демократије…

Демократију све чешће третирају као средство за достизање циља, а не као самоциљ.

У својим „Белешкама Федералисте“, Џон Џеј – један од отаца оснивача САД и први њихов председник Врховног суда – назвао је све нас „браћом“ и „јединственим народом“, са једним те истим прецима, језиком религијом, принципима, манирима и обичајима. А само 70 година касније су „браћа“ између себе ратовала, упркос томе што су 1861. била ближе и имала више заједничког него што имају данас.

Данас 40 одсто Американаца потиче из Латинске Америке, Азије и Африке. Хришћански сегмент нације се смањује јер број муслимана, Индуса, атеиста и агностика стално расте.

Данас у САД фактички постоје два основна језика.

Сједињене Државе немају официјелни језик, али због све веће улоге шпанског (например, на телевизији) и ниског степена асимилације миграната, многе државе САД су принуђене да прогласе енглески официјелним на својој територији.

Међутим, и неки други језици (шпански, француски и хавајски) такође су проглашени официјелним у низу држава.

Ми не само да не можемо да се међу собом сложимо поводом Бога, гејева и оружја, него ни поводом политике и идеологије, морала и вере, односно – да се усагласимо шта је правилно, а шта неправилно.

Половина Америке сматра другу половину „корпом за отпатке“ (како је рекла Хилари Клинтон уочи избора 2016. године]… расистима, сексистима, хомофобима, ксенофобима, исламофобима и фанатицима.

Без претње спољног напада, која нас је објединила, на пример, 9/11, како ћемо наћи начин да објединимо људе који оволико мрзе једни друге и сматрају идеје и идеале оних око себе нечим мрским и одбојним?

Демократија тражи заједничко тло на којем сви могу да стоје, али се земља Америке отвара под нашим ногама, па се и демократија може свалити у ту провалију.

Тамо где либерали виде прекрасно шаренило боја, вероисповести, етничких група, идеологија, веровања и стилова живота, десничари виде распад земље, нације, народа и замену јединства Вавилонском кулом.

И такав конфликт у перспективи од којег нас никаква демократија неће спасити.

Аутор: Патрик БЈУКЕНЕН
Извор: Факти

Тагови: ; ; ; ; ;