Пише Ненад Кецмановић за Политику

Прије три мјесеца је Иво Андрић јавно упоређен са Хитлером, а његово дјело оцијењено као геноцидно. Било је то у Мостару, у Центру за културу, на промоцији књиге „Андрићевштина — против етике сјећања“, аутора Русмира Махмутчехајића. Да је Алија Изетбеговић о нашем нобеловцу Андрићу говорио као о фратарском копилету, посвједочио је Емир Кустурица.

Знамо и да је његов блиски сарадник Махмутчехајић објавио читаву књигу на основу тезе Мухамеда Филиповића да је највећи српски писац „нанио веће зло Босни него све окупаторске војске заједно“. А како и не бисмо знали?! Махмутћехајићева књига, баш као и својевремено Исламска декларација, је премијерно објављена у Београду. Оно што је, међутим, мање знано, Алија и Русимир су партиципирали у Хомеинијевој фетви 1989 против Салмана Руждија.

Како свједочи угледна англо-америчка новинарка и публицисткиња Нора Белоф, „Неки западни либерали узалуд су убјеђивали Изетбеговића да се јавно дистанцира од Хомеинијеве фетве против Салмана Руждија, која је сваког муслимана у свијету обавезивала да изврши егзекуцију“. Према Белофовој, дистанцирање им је било потребно да би превазишли упадљиву контрадикцију између Алијине Исламске декларације као политичког програма и западне некритичке подршке његовој политици. Алија је, међутим, одбио да се десолидарише са смртном пресудом, коју је Руждију изрекао вођа исламске револуције и творац «исламске државе».

Но, док је Алијина подршка физичкој ликвидацији једног од водећих европских писаца ХХ вијека била само пасивна, Русмир Махмутчехајић је отишао и корак даље. Током десет година, које је Ружди провео у „мишијој рупи“ гдје су га британске службе чувале од фанатичних исламистичких ловаца на његову главу, он је у један мах покушао да се искупи подршком босанским муслиманима чланком објављеним у „Гардијану“.

Како пише Нора Белоф, само три дана касније се огласио инжењер Русмир Махмутчехајић у лондонским „Muslim News“: „После пажљивог читања чак и овог малог Руждијевог есеја о Сарајеву, могуће је закључити да је он један од заговорника сатанских снага, које претварају у прах и пепео све што могу у земљи Босни.“

Реакција инжењера Русмира, да ли само његова, била је јасна порука Руждију да му није опроштено што је у роману „Сатанаски стихови“ описао пророка Мухамеда као човјека од крви и меса.

Биографија Алије Изетбеговића углавном је позната, али не и инжењера електротехнике Русмира Махмутчехајића, који је овдашњу публику недавно шокирао андрићофобијским испадом, фобијом која, како смо већ поменули, има дужу традицију у „босанском вилајету“.

Када је почетком ’90их изашао из анонимности као Министар за намјенску индустрију у првој вишестраначкој влади БиХ у квоти СДА, био је то, у ствари, његов повратак у Босну из Хрватске. Претходно је из Сарајева под бизарним околностима био склоњен на Универзитет у Осијеку, на дужи период. Само узак круг посвећених је знао да је инжењер Русмир био на иницијалном списку тужиоца у „Сарајевском процесу“ исламским фундаменталистима. У задњи час је скинут са списка и склоњен из БиХ, интервенцијом његовог земљака и пријатеља Нијаза Дураковића код Хамдије Поздерца, уз образложење да због болести не би издржао суђење.

Прије тога се десило нешто још чудније. Нијаз и Русмир су као тинејџери из родног Стоца у Херцеговини отишли на „љетовање“ у Фатахов терористички камп у Палестини. А при невјештом баратању експлозивом, овом другом је оштећен вид. Због тога су свевидеће америчке службе на неодређено вријеме обојици ускратиле визу за улазак у САД.

Ни домаћој СДБ њихова терористичка обука код Јасера Арафата није била непозната, али их је партијски врх амнестирао.

„Младалачка романтична идентификација са земљаком Мустафом Голубићем“, „Палестина је била у покрету несврстаних“, „СФРЈ није имала дипломатске односе са Израелом“ — биле су узете као олакшавајуће околности.

Послије тога путеви им се разилазе. Нијаз прави завидну компартијску каријеру, а Русмир се окреће вјери у кругу Младих муслимана и постаје Алијин Министар кључног ресора за бошњачке припреме за рат. Али, само на кратко. Послије преране смрти, Нијазов табут је спуштен у харем Цареве џамије и џеназу је предводио рес ул улема Мустафа Церић, што је врло изузетна част резервисана за најбоље муслимане. А Русмир послије рата постаје водећи политички интелектуалац СДА естаблишмента и уредник неколико часописа са међународним редакцијама које укључују иностране пријатеље бошњачке Босне.

Салмана Руждија је, након деценије прогонства и сакривања у Британији и САД, под притиском свјетске јавности, ајатолах Хамнеи 1998 ослободио фетве. Редакција часописа „Шарли ебдо“ у Паризу је колективно главом платила што је објавила карикатуру пророка Мухамеда, који се по исламу не смије уопште ликовно приказивати. Наш Андрић је још релативно и добро прошао. Због магнум кримена који је починио литерарном обрадом османске окупације српских земаља и вишевјековних патњи православног народа под зулумом исламских конвертита, није ни убијен нит је робијао десет година.

Иако тај период уништења средњовјековне хришћанске Босне у Сарајеву цинично зову „период турске управе“, наш нобеловац је од бошњачких интелектуалаца само маркиран као „веће зло по Босну од свих окупатора“, као писац „аморално селективног историјског памћења о исламизацији и муслиманима“ и још горе.

Срећа његова да није жив јер би му, као диндушманину, вехабијски имам Мудерис у Сарајеву већ изрекао фетву.

Ката

 

 

 

 

Извор fakti.rs

Тагови: ; ; ; ; ;