Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна”. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму Председнику Владе Црне Горе Душку Марковићу.

У Митрополитовом писму пише да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве Владе бити конструктиван и разуман приступ изналажењу решења за превазилажење подела у православном бићу Црне Горе.

«У праву сте, црногорско друштво је оптерећено тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као Митрополита црногорског, већ у својој приступној бесједи на Цетињу, изговореној пред Патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим Предсједником Црне Горе, рекао сам да је она била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве»..

«При томе сам додао да је овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу. А то значи на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва».

«Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да објединим и окупим око једне ватре Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ватра је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу», поручује Митрополит.

«На том голготском огњу богољубља и братољубља се гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства».

«Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити».

«Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина, и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени.. Поготово у Црној Гори коју су Митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа, омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљанско-никшићке епархије».

«Ваш гост на пријему (Мираш Дедеић), бивши свештеник Цариградске Патријаршије, лишен свештеничког чина и од Патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је Патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег Премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву».

«Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП, а сада од званичне власти Црне Горе, лажно се представља, како она, тако и њено свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ».

Митрополит додаје да је сагласан са ставом Премијера Марковића да је држава дужна да обезбеди једнаку слободу вероисповести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју верску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам векова.

„Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке Патријаршије, укинуте султаном 1766 године. Цариградска Патријаршија је о томе издала Томос (1922) а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским Патријарсима, учествовали, са нашим Патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.».

Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на светском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вековне самоуправне епархије Пећке Патријаршије, од 1931 године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе.

«То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту, одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије».

Православне цркве као и Римокатоличка, каже Владика, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте истинито исповедање вере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство.

«Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16 јануара 2000 године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове. Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа».

«Црногорска Влада је склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим Папом римским и његовом Католичком црквом. Постоје такође бројне „истините” Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве”, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква”, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску Патријаршију».

«Али, колико знам, нико, па чак ни турска Влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша Влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори? Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ? И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе».

«Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенско-партијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство».

Владика је подсетио на један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске када је Анте Павелић, као и послератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској.

«Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942 године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941 године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20 априла 1945 одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио. Обезглављену војску, њих око 9000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро” у Секулиној обради».

«Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи ЕУ, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918 године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ».

«Православна црква је, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945 године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је Митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. Године».

«Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956 године. Срушена је црква (капела) Светог Петра I на Ловћену, погажено завјештање Петра II и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио Митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против Митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за Митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића, зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати’».

«У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске”. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине Предсједниче, изразе мога особитог поштовања», пише у Митрополитовом писму Премијеру.

Ката

 

 

 

 

Извор Дан

Тагови: ; ; ; ;