Где су данас Див јунаци са Кошара? Где су данас српских 300 Спартанаца? Јесу ли они који су крвљу натопили Проклетије заслужили да се забораве? Јесу ли браниоци својеврсног српског Термопила заслужили да их не помињемо или им се на достојан начин одужимо?

За News Front, Бошко Козарски — оснивач српско-руског образовног центра.

«Живот пише романе, силе намећу драме, а хероји кроз историју мењају већ изрежиране догађаје. Тако је било и на Кошарама 1999.године, у бици о којој готово и не говоримо у јавности, а још мање којом се јавно поносимо и чије хероје, који су остали тамо попут вечних стражара, још не помињемо.

У плановима НАТО снага јасно је стајала тачка – копнена инвазија!

Испречио се српски војник. И то њих 100 на самом почетку, а до краја битке, пред ту оружану силу стало је око 1200 српских војника. Црвена линија иза које није било повлачења „офарбана“ је српском крвљу.

„Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку према томе колика ме сила напада, већ колику светињу браним“

А која је то сила била!

Пре око годину дана, проф. др Душко Томић, шеф катедре за безбедност ФИМ-а, изнео је чињенице да је караулу Кошаре напала оперативна група „Јастреб“ из састава НАТО снага,  која је бројала око 5000 људи, уз око 5000 припадника ОВК, па чак и припадника регуларне албанске војске, чинили су заиста респектабилну силу, а о опреми и наоружању нема потребе много причати. У њиховом саставу су били хеликоптери „Апач“ и „Блек хоук“ и авионе А10 (Тандерболд) који су иначе намењени за уништавање тенкова, тј. оклопно-механизованих јединица.

Српски Спартанци-хероји са Кошара

А тек која је то светиња тражила одбрану!

Иза леђа августовске класе редовних војника, који су захваћени ратом остали на даљем одслужењу војног рока, посебно оних из 63. и 72. специјалне бригаде, стајали су мајке, очеви, сестре, браћа, ћерке, синови, огњишта, Дечани, Пећаршија, Љевишка, Грачаница, Газиместан, Краљево, Крагујевац, Београд…стајала је мајка, Србија.

ВБА  је на врхунском нивоу пружала контра-обавештајну заштиту јединица, подручно 3.армије, а њиховим врхунским оперативним радом откривени су припадници француске обавештајне службе, која је, верује се, управо припремала операцију на Кошарама.

Једно, међутим, није могло да се предвиди, чак ни у најоптимистичнијим прогнозама — надљудска одбрана див-јунака са Кошара.

Време хероја је наступило… Кошаре, својеврсни српски Термопил, јунаци ове битке утврдили су као вечну црвену линију, својом крвљу.

Имена 108 страдалих припадника наше војске, претежно двадесетогодишњака, уписана су у вечни списак хероја који почиње са Кнезом Лазаром, преко Милоша Обилића и коме до данас нема краја.

Хероји са Кошара немају споменик.

Само спомен и сећање које бледи и бледеће уколико се у камен не уклеше, у филм не преточи, у књигу не утисне, у стихове испева, и понавља, понавља сваке године, гласно попут завета на Видовдан 1389., попут сведочења Принциповог пуцња у тиранију…

Ове године, 14.јуна по први пут, Србија ће на достојанствен начин обележити Дан сећања на хероје са Кошара.

Први не сме остати и једини пут, јер ако заборавимо Кошаре, ако заборавимо хероје који утврдише међу државе, части, образа, правде и истине, изградићемо основ да нам се историја понови.

Хероје са Кошара у уџбенике! На филм! Помен на камен!

Без тих путоказа, лутамо и са истим питањем – ГДЕ СУ ДАНАС КОШАРЕ?»

 

За News Front, Бошко Козарски оснивач српско-руског образовног центра

Приредила: Лола Ђорђевић

 

Тагови: ; ; ;