И данас многи, чије се познавање историје своди на ниво детета предшколског узраста, знају рећи -«А када нам је то Русија помогла»?  Да ли да се постидимо у њихово име, или да се постидимо што ми, који знамо, се не трудимо да их научимо. Или да једноставно прихватимо, да постоје они којима је истина горка пилула, коју не могу прогутати.

Поготово, ако су им уста пуна хвале према Западу, који нам је толико «помогао», да нас је  чак и бомбардовао.

„Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа,» тако је говорио цар Николај II Романов.

Ретко је Србија кроз историју имала  тако искрених пријатеља као што је то био Николај Други Романов. Велики владика Николај Велимировић је захвалност према жртви руског цара најбоље описао речма

«Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег»

Вероватно ниједан страни владар није тако отворено помагао српском народу. Када је Аустроугарска објавила рат маленој Србији, претећи да је уништи, Николај Други Романов је донео одлуку, која заслужује респект код сваког Србина.

Без обзира на то што Русија није била спремна за светски рат, још увек рањива и неопорављена од сукоба са Јапаном, одлучила је да стане у одбрану Србије, што ће се испоставити као кобно за цара Николаја.

Цара Николаја Другог Романова, као и целу његову породицу, стрељали су бољшевици 17. јула 1918. године.

Током рата цар Николај  је нашој војсци слао помоћ и муницију и, што је најважније, запретио да ће Русија да иступи из рата уколико савезници не помогну српској војсци у избеглиштву.

Тек онда су, уз велико негодовање, Енглези и Французи послали помоћ нашим трупама, које су се потом рехабилитовале, пробиле Солунски фронт и ослободиле земљу.

«Креће се лађа Француска» је опевано у песми, али није «лађа Француска» стигла у помоћ  мученицима који су прошли албанске гудуре из љубави према Србији, већ под морањем.

Мало ко зна да су исцрпљеним српским војницима прве у помоћ пристигле лађе Италије, и то из хуманихх разлога а не под ултиматумом.

Такође за оне са слабим познавањем историје, треба напоменути да је Николај Романов, после мучког напада Бугарске на Србију, објавио рат званичној Софији. У Петрограду, 19. октобра 1915, освануо је манифест руског цара којим се објављује рат Бугарској:

«Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и словенством, мучки је напала нашу савезницу Србију. Руски народ гледа са болом на издају Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска и са крвавим срцем извлачи свој мач против ње, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!»

Управо из овог манифеста се види колика је била љубав руског цара према православном српском народу. Тако да не чуде речи владике Николаја Велимировића који је цара Николаја назвао руским царом Лазаром.

Попут цара Лазара, и цар Николај је стао у одбрану највеће светиње –православља.

Нека му је вечна слава и ХВАЛА!

Лола Ђорђевић

Тагови: ; ; ;