Пише Игор Пшењичников

Именовање представника француских Републиканца Едуара Филипа за Премијера изазвало је нови аналитички талас у европским и светским медијима. Када се све сумира, добија се оваква шема:

1) У јуну предстоје парламентарни избори. Макрон и политехнолошка машинерија, која стоји иза њега, одлично схватају да неће бити аутоматске репризе блиставе операције освајања председничке функције. Мора се имати на уму да су у његових тријумфалних 66% у другом кругу председничких избора и гласови Француза који у првом кругу у већини нису гласали за Макрона. Да су гласали по принципу бирања мањег зла, јер је улога већег зла била додељена Марин Ле Пен.

Зато распоред снага на парламентарним изборима много адекватније „описују“ резултати првог круга председничких избора. Тада су, да подсетим, гласови за центристу Макрона, националисткињу Ле Пен, републиканца Фијона и левичара Меланшона били подељени безмало на равне части: 23, 21, 19 и 19%.

2) Именовање за Премијера једног „Републиканца“ убија одједном више политичких зечева. Као прво, Председник демонстрира бирачима да прави разлика између позиција „Републиканаца“ и макроновског покрета „Напред!“ није велика, дакле да могу, ако су се уморили од републиканских политичара, гласати и за макроновце.

Као друго, за сваку партију је чак и само пар месеци уочи избора „уз власт“ пре минус, него плус. На изборе је боље ићи са „чистим листом“ и без терета доношених одлука , са чистим сетом парола и обећања. А одговорност за све што се може догодити у економији, политици и самом животу може се пребацити на републиканског премијера.

Фактички, у нешто ублаженом виду, Емануел Макрон намерава да настави да делује држећи се технике „рејдерског заузимања политичког поља“, која је фантастично функционисала за време председничке кампање. Новог француског Председника уопште не мучи претерано поштење које би било сметња његовој ефикасности. Након што „Напред“ у свој списак кандидата за јунске изборе за Парламент није укључило бившег Премијера Мануела Валса.

„Оланд је подлац, али је то био у неким оквирима. Макрон је такође подлац, али код њега нема ни правила понашања ни ограничења“, рекао је Валс.

Има разлога да се верује да ће та реченица поводом Емануела Макрона бити изговарана још не једном. Осим Валса, Макрон је оставио на цедилу и свог савезника Франсоа Бајра који је, рачунајући на премијерску фотељу, позивао да се гласа за Макрона. На нешто ипак треба одмах указати. Како год прошли „Макронови људи“ у јуну, то ће мало утицати на будућност Француске која се већ може предвидети. Јер, главна победа је у тој суперпредседничкој републици већ одржана, а победила је обједињена „евроелита“ која је распоређена у већини водећих политичких снага. Зато ће она реализовати политику коју су спроводиле претходне „центристичке“ партије, које су овога пролећа претрпеле пораз који много шта показује.

Политичка елита Француске, строго говорећи, данас је апсолутно лишена свих принципа. Њену беспринципијелност добро илуструју стална прелетања њених представника из једне партије у другу, издаје политичких савезника и закључивање нових савеза са истим таквим издајницима. Све је ово директна последица тога што је нестала стара добра класна борба која је некада била формализована кроз борбу политичких партија. Разлике између политике „социјалистичких“ и „десних“ влада последњих година треба тражити готово микроскопом. Класна борба је уступила место борби снага либералног глобализма, са једне, и снага које се залажу за очување национално-културног идентитета, са друге стране.

Друга је ствар што француско друштво још није довољно свесно те нове борбе. Из целог спектра политичких партија Француске, о тој новој конфронтацији углавном отворено говори само Национални фронт са својим лидером Марин Ле Пен, која се супротставља свим осталим „системским“ партијама, које су се сврстале у глобалистички лагер. Унутар њега се и догађа оно стално „брауновско кретање“ — прелазак политичара из једне партије у другу, и назад, у зависности од коњунктуре и личне користи. Управо у овом контексту се и морају сагледавати и Макронова победа и француска блиска будућност.

Сам нови Председник је резултат успешног рада политичких технолога, које је ангажовала евробирократија. Они који ће формирати француску Владу и освојити већину у Парламенту су исувише разједени политичком корупцијом да би породили било шта ново. Зато управо у овом контексту треба правити и прогнозе. Све ће бити као под Оландом.

Мада ће изјава, наравно, бити још много — и бритких и јаких. Чак и о вероватноћи изласка Француске из ЕУ, ако се интереси земље не буду узимали у обзир. Биће такође још међународних сусрета са Макровновим учешћем и његових са патосом изговараних речи. Али, све ће то бити у функцији стварања илузија да се активно делује, а то ће бити покриће за очување статуса кво — чланства Француске у ЕУ и саме ЕУ.

А за реализацију тог задатка, за сваки нови дан могу бити потребни различити људи, а таквих политичара на француској клупи за резервне играче има много и — сви желе да буду премијери, министри или посланици. И, уопште неће бити важно што је јуче неко био социјалиста, а данас се преобукао у „макроновца“, као што је учинио Валс. Или републиканац Едуар Филип, који је такође спреман да игра за сваки победнички тим.

Ката

 

 

 

 

 

Извор fakti.rs

Тагови: ; ; ; ;