“Немам ништа да кажем, само то: Србин сам и као Србина ме убијте!”. Ове речи изговорио је је пред стрељачким стројем један од вођа Топличког устанка Ђорђе Цекић Лешњак из Лесковца, реченицу која се већ 100 година преноси с колена на колено

Устаници

Потомци Лесковчанина Ђорђа Цекића Лешњака, једног од вођа Топличког устанка, упорни су у настојању да се Улица Раде Кончара преименује у улицу која би носила име њиховог претка, хероја кога су Бугари стрељали зато што није одао своје јатаке.

“По мом деди Ђорђу Лешњаку названа је слепа улица од 200 метара иза наше куће, али ми мислимо да он заслужује једну од већих улица, као што је улица, која такође пролази поред наше куће, од Нишке улице до болнице, сматрајући да је он много више задужио генерације Лесковчана од Кончара”, прича за Лесковачке вести Слободан Цекић Лешњак, пензионер који овај поступак води са супругом Живаном, дипломираном правницом у пензији.

Ђорђе Цекић Лешњак

А Ђорђе Цекић Лешњак је својим херојским држањем пред бугарским окупатором спасао на стотине живота својих суграђана, који су масовно били укључени у Топлички устанак током Првог светског рата.

“Немам ништа да кажем, само то: Србин сам и као Србина ме убијте!”. Ове речи изговорио је је пред стрељачким водом, реченицу која се већ 100 година преноси с колена на колена.

“Знао је да би се од Лесковца створила права кланица у којој би биле искасапљене стотине и стотине наших грађана, међу којима би први били најугледнији, бивши и потоњи председици општина, трговци, полиитчари..”, објашњава Верољуб Трајковић из лесковачког музеја, организатора обележавање 100 година Топличког устанка.

Ђорђе је имао 49 година када су га, најпре искасапили, а онда стрељали. Четри пута су његове кости сахрањиване и преношене, данас почивају у крипти Саборне цркве у центру Лесковца.

Имао је 6 синова, најмалађи 4 године, и једну кћер од 27 година, док се један син у то време борио на Солунском фронту. Брига о деци, од којих су, по очевом аманету, многа завршила факултете, пала је на његову супругу Томанију.

Кућа Ђорђа Лешњака

У кући коју је овај богати трговац саградио 1911. године и данас живе унуци Слободан и Душан са својим породицама, оронула кућа за коју породица нема новац да је реновира. Приче о славном претку су магловите и нејасне.

“Моја тетка као најстарија и мој отац, као најмлађи, мало су причали, или нису довојлно знали о том страшном догађају. Домовина се одужила тако што је на нашој кући ставила спомен плочу и плочу изнад крипте, а слепи сокак од 40 метара назвала по нашем претку. Краљевина Југославије је једног од његових синова школовала у Француској и то је све. Нестало је дрво испод кога је стрељан мој деда”, прича Слободан, који се сећа да су Лешњакови били веома богати.

После Другог рата нико се више није сећао топличких јунака и мученика. Лешњаковима је одузето скоро све, а имали су 90 хектара земље око куће и на периферији Лесковца и огроман виноград, неколико локала у центру вароши и највећи вински подрум са бачвама од 5.000 и 1.000 литара.

“Бачве је мој отац продао пред налетом национализације, и то је једино од чега смо видели корст”, објашњава унук Ђорђа Лешњака, топличког мученика, који је по политичком убеђењу био републиканац, док је његов брат Душан Цекић Лешњак, заједно је са Димитријем Туцовићем основао Социјалдемократску странку.

“Ето парадокса, моји преци били су републиканци и социјалисти, али су нам нове комунситичко-социјалистичке власти узеле све. Ипак, испунили смо завет нашег претка и већина нас је завршила високе школе. Богатство дође и прође, а углед и част се тешко стичу”, вели Слободан.

Топлички устанк, у коме је, тврди Верољуб Траковић, неоправдано изостављен и назив – Јабланички, избио је у другој половини фебруара 1917. године и то је био једини устанак у тада поробљеној Европи, масовно још непроучено херојско дело.

Угледни велепоседник, трговац вином и кмет, односно одборник Ђорђе Лешњак, успео је да придобије и највиђеније Лесковчане,као и обичан народ.

“Нажалост, писмо којим је вођа устанка Коста Пећанац, наредио подизање буне у југоисточној Србији, није добро чувано, па су о њему, како пишу савременици, и бабе по улицама причале. Немци су открили Лешњаково име, ухапсили га и неколико дана мучили, тражећи да изда јатаке. Није одао. Када су га у оковима спроводили на стрељање до оближњег Рудара, са бугарским добошарима, цео Лесковац је изашао на улице. Пред ископаном јамом га је још једном питао бугарски официр има ли шта да каже и тада је настао чувени одговор окупатору: “Немам ништа да кажем, само то: Србин сам и као Србина ме убијте!”, објашњава Трајковић.

 

Буном бранили српску младеж
Окидач за устанак, подигнут 21. фебруара 1917. у селу Обилић код Бојника, била је наредба бугарске команде да се на њеној стране боре српски младићи.

Једномесечни устанак у крви угушен
Буна је трајала само месец дана и у крви је угушена, а зверства која су на југоистоку Србије починили Бугари до тада нису забележена у савременој цивилизацији. У буни је учествовало све становништво, армија људи и деце.

 

Аутор: Милица Ивановић
Извор: Лесковачке вести

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ;