Три скорашње информације су нас упозориле да се Балкан, на жалост и несрећу налази под претњом тероризма албанских екстремиста у покровитељству Организације уједињених нација (ОУН), односно у раљама класичног међународног тероризма.

Милан МИЈАЛКОВСКИ — ФСК

Најпре, београдске «Вечерње новости» (5. маја 2017), позивањем на изворе у безбедносним службама Републике Србије писале су да је око 800 наоружаних припадника албанске терористичке «Ослободилачке војске Косова» (ОВК) са простора квазидржаве државе «Косово» ушло у Македонију, као и да је Војнобезбедносна агенција пре неколико дана запленила на југу централне Србије (на подручју општина Прешево и Бујановац) већу количину оружја за које се претпоставља да је илегално требало да се транспортује у Македонију. Потом (8. маја), бивши шеф верификационе мисије Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) на Косову и Метохији, Американац Вилијем Вокер је говорећи на свечаности 17 година од оснивања политичке странке Алијансе за будућност Косова, чији лидер је Рамуш Харадинај, изјавио да има пројекат за уједињење Албанаца – на Косову, Албанији и у дијаспори («Политика», Београд, 9. 5. 2017). Оваквом изјавом је заправо актуелизовао своју од раније показану ангажованост на остваривању погубног пројекта по мир и безбедност Балкана, познатом као «велика Албанија» и несумњиво, охрабрио Рамуша Харадинаја да још безобзирније запрети Србији. Наиме, Харадинај је у интервјуу за “косовску“ ТВ Рокум (12. 5.2017), између осталог, позвао званичнике ЕУ, САД и НАТО да притисну Србију и поручио да ће, уколико Србија не избрише Косово из Устава, проширити границе Косова тако што ће отети трећину Србије, све до Ниша.

Поменуте међусобно повезане информације представљају скроман узорак из огромног комплекса информација које јасно указују да се на привремено насилно отетом делу територије Србије (Косово и Метохија) под протекторатом ОУН испољава класичан међународни тероризам. Покровитељ овог тероризма је међународна заједница оличена у ОУН, а непосредни реализатори насиља албански верски ектремисти (исламисти), који, уколико хитно не буде искорењен, прети изазивању новог (трећег) балканског рата (први се догодио 1912, а други 1913. године). Пре презентовања релевантних чињеница о суштини овог актуелног међународног безбедносног проблема (тероризма), неопходно је указати на то да у теорији није довољно јасно одређено значења појма «међународни тероризам». У академској и енциклопедијској литератури под међународним тероризмом се углавном подразумева акт насиља који се одвија на територији две или више држава, када га реализују држављани две или више држава, када су објекти напада (непосредне жртве) власништво две или више држава, када нападнута вредност ужива међународну заштиту и слично.

Овакво одређење међународног тероризма, пре свега, одражава критеријум простора (место извођења напада) и пасивни субјекат (непосредна мета). Међутим, анализа насиља познатог као тероризам, указује на то да се као његов актер (носилац) појављује субјекат – недржавни или држава. То аргументовано потврђују међународни акти о тероризму и нарочито, кривично законодавство већине држава, у којем се као могући извршилац кривичног дела тероризма означава физичко лице, али при томе узима у обзир и одговорност колективитета којем припада извршилац (физичко лице) кривичног дела. Уважавањем критеријума активног субјекта (носиоца), тероризам се углавном разврстава на недржавни, државни и транснационални, чије правно и теоријско одређење није спорно и међународни тероризам, чије одређење је у приличној мери конфузно. Наиме, заједничке вредности и интереси међународне заједнице утврђени су Повељом ОУН, а тероризам није регистрован нити као међународна вредност нити као метод за остваривање њених циљева.

Насупрот томе, синтагма «међународни тероризам» указује на то да ОУН или нека међународна организација користи тероризам за остваривање неког политичког циља. Наравно, међународна заједница то не чини, осим у случају да неко злоупотреби ауторитет Савета безбедности ОУН или неке међународне организације за терористичко деловање. У том контексту, основано забринути због могућег наглог урушавања крхке стабилности Балкана, помињемо неке карактеристичне случајеве међународног тероризма ОЕБС-а (1998/99) и ОУН (2000, 2001, 2015 и 2017) против Републике Србије на простору и са простора њене Аутономне Покрајине Косово и Метохија.

Злоупотреба ОЕБС-а ради НАТО подршке албанским терористима. У 1998. години јавни и тајни инострани спонзори албанској терористичкој ОВК на Косову и Метохији, суочени са одсудном одбраном Србије и СР Југославије, више пута су покушавали да исценираним «масакрима», «масовним гробницама», хуманитарним катастрофама» и сличним манипулацијама убрзају решавање тзв. «албанског питања». Они су своју агресивну нетрпељивост нарочито испољили у јануару 1999. године. Као непосредан режисер, покретач и извршилац њихових намера јављао се шеф мисије ОЕБС-а на Косову Вилијем Вокер (Мисија ОЕБС-а за верификацију на Косову и Метохији је успостављена на основу Споразума између СР Југославије и ОЕБС-а 1. октобра 1998. године). Он је 16. јануара 1999. открио наводни масакр српских снага безбедности (дан раније) у селу Рачак.

Шта се стварно догодило у селу Рачак? У раним јутарњим сатима, 15. јануара 1999, специјална јединица полиције Србије извела је успешну операцију против терористичке банде ОВК јачине неколико десетина припадника предвођених Садиком Мујотом. Оружани сукоб са терористима трајао је до 14 часова, а посматрале су га све време две екипе верификатора ОЕБС-а, као и више страних новинара и сниматеља које су полицајци штитили од терориста. Одмах после полицијске акције на лицу места је дошао истражни тим Окружног суда у Приштини. Међутим, терористи су са околних висова непрекидно отварали ватру и онемогућавали увиђај. Пре мрака полиција се повукла из села. Наредног дана, 16. јануара, терористи су се вратили у Рачак и увиђај је обављен тек 18. јануара. Том приликом је установљено да су лешеви убијених по околним рововима и бункерима прикупљени у сеоској џамији. Обдукција лешева из Рачка показала је да није било никаквог масакра, а ту чињеницу је потврдила и екипа финских патолога, коју је предводила лекарка Хелена Ранта, на коју је Вокер вршио безобзиран притисак да напише лажан извештај. Упркос томе, Вокер је остао при лажима које је изнео. Он је 25. јануара изјавио у седишту ОЕБС-а у Бечу да је то био масакр, након чега су САД појачале војне претње против СРЈ. У том карактеристичном случају Вокер је на најгрубљи начин прекршио мандат, јер је споразумом била предвиђена сарадња Мисије ОЕБС-а и власти СРЈ, а он се понашао као гувернер, тужилац и пресудитељ у Србији у корист терористичке ОВК. Оваква злоупотреба ОЕБС-а од стране Вилијема Вокера ради подршке албанским терористима представљала је добар повод за агресију НАТО-а на СРЈ 24. марта 1999. године.

Терористичка ОВК постаје терористичка група ОУН. Агресија на СРЈ, коју је НАТО отпочео 24. марта 1999, окончана је 10. јуна те године, када је Савет безбедности ОУН усвојио Резолуцију број 1244, којом је инсталирана цивилна мисија ОУН на Косову (УНМИК), а Војнотехничким споразумом између НАТО и СРЈ, дан раније постигнутом у Куманову, договорено размештање војне мисије (КФОР). Тим споразумима је реализовано повлачење југословенске војске и српске полиције са Космета, од 10. до 20. јуна 1999. и договорено разоружавање припадника терористичке ОВК у наредном периоду.

Међутим, већ 21. јуна те године, командант КФОР-а Мајк Џексон (Британац) је грубо прекршио Резолуцију 1244, тако што је потписао тзв. изјаву о демилитаризацији и трансформацији ОВК, у периоду до 19. септембра, чиме је обезбедио да ОВК буде прихваћена као «легитимна војска» на том подручју. Наравно, албански терористи нису разоружани, нити спречавани у убијању српских цивила на Космету. Напротив, Уредбом шефа УНМИК-а Бернара Кушнера (Француз) 1999/8 од 20. септембра 1999. године терористичка ОВК је преименована у Косовски заштитни корпус (3.052 активних и 2.000 резервних припадника, организованих у шест регионалних јединица), чиме је још једанпут грубо прекршена Резолуција 1244. Тако су припадници терористичке ОВК, практично, постали службеници ОУН, односно терористичка групација ОУН, која ће у наредном периоду предузимати класичне облике међународног тероризма ван Космета.

Терористичка ОВК напада југ централне Србије. Војнотехничким споразумом између НАТО-а и СРЈ, договорено је успостављање копнене (ширине пет километара) и ваздушне (ширине 25 километара) зоне безбедности дуж административне границе Косова и Метохије, у којој нису могле да бораве јединице Војске Југославије, већ само полицијске снаге. Иако је мандат КФОР-а и УНМИК-а обухватао и онемогућавање преливања насиља терористичке ОВК изван Космета, ове мисије нису извршавале овај задатак. На тај начин су доприносиле разбуктавању албанског тероризма на југу централне Србије. На обим и учесталост њиховог насиља указује и то да су од 21. јуна 1999. до 20. новембра 2000. у Копненој зони безбедности (КЗБ) и дејством из ватреног оружја са Космета на циљеве у КЗБ извели 270 аката насиља (Екстремизам: напади, инциденти и оружане провокације у КЗБ, МУП Републике Србије – Информативна служба, Београд, 2000, стр. 59.87.). Стога, не изненађује то пто су 21. новембра 2000. године, са неколико терористичких група, јачине од 20-30 припадника, упали са Космета на подручје Прешева и Бујановца и у том синхронизованом нападу, убили четири и ранили 13 полицајаца. Пошто су им се прикључили локални терористи, запосели су делове територије општина Прешево, Бујановац и Медвеђа са које су систематски вршили нападе. Претња је елиминисана извођењем противтерористичке операције југословенских Здружених снага безбедности у периоду од 14. марта до 31. маја 2001. године. На жалост, овај случај типичног међународног тероризма, иза којег стоји ОУН, наравно злоупотребљена од НАТО-а који је командовао КФОР-ом, није озбиљно схваћен, што је охрабрило албанске терористе за напад на Македонију.

Терористичка ОВК/КЗК напада Македонију. Западни ментори албанских терориста против Србије, који су безобзирним кршењем Резолуције 1244 СБ ОУН обезбедили терористичкој ОВК статус међународног терористичког колективитета, наводно, чудили су се зашто су Албанци дигли побуну у Македонију у пролеће 2001. године («…У Вашингтону и Лондону и у канцеларилама НАТО-а и ОУН у Приштини свеприсутно је једно питање: јесмо ли створили монструма?», коментариао је британски «Гардијан», после избијања оружаног сукоба у Македонији средином марта 2001. године. Наиме, иако у Македонији је постојала албанска терористичка инфраструктура, «преко структура ОВК на Косову које и даље постоје унутар и изван КЗК-а организовали су се борци у Македонији и побринули за оружје. Главну кривицу за то су сносили Немци и САД-Американци, чији се сектори запоседања на Косову једини граниче с Македонијом» (Јирген Елзесер, Ратне лажи, Јасен, Београд, 2004, стр. 192.). Иначе, према процени Frankfurter Allgemeine Zeitung (10. 07. 2001), средином јула 2001. укупна снага ОВК у Македонији кретала се озмеђу 1.200 и 1.400 припадника.

Јиргенову оцену потврђују и многи македонски извори. «Око 16 часова у недељу неколико стотина припадника Косовског заштитног корпуса, дошли су од Кривеника на Косово у Дервенску клисуру и жестоко су напали македонске снаге безбедности у области Радуша», јавила је агенција МИА из Скопља 11. августа 2001. године. Реч је о терористичком нападу два дана пре потписивања Охридског мировног споразума којим су македонци принуђени да капитулирају пред албанским терористима, наравно уз «посредовање» НАТО-а. Многи припадници ОВК, потом КЗК имали су командну улогу у албанској терористичкој Ослободилачкој националној армији (ОНА) током побуне у Македонији (Бабановски Иван, ОНА – терористичка паравојска у Македонији, ВЕДА, Скопље, 2002, стр. 245 – 267). Тако, на пример, шеф генералштаба ОНА Гзим Острени, пре ове дужности, био је инструктор ОВК у једном кампу у Албанији и потом командант једне регионалне команде КЗК. Поводом савезништва терориста ОВК/КЗК/ОНА и америчког контингента КФОР-а, након извлачења опкољених 320 албанских терориста из Арачинова, недалеко од Скопља (око 80 војника КФОР је крајем јуна ушло у Арачиново са 15 аутобуса, 3 камиона и 16 борбених возила и евакуисали су терористе на Космет), потпарол македонске владе Антонио Милошовски, на конференцији за новинаре 23 јула, изјавио је: «НАТО је велики пријатељ наших непријатеља» (Бабановски,И.: исто, стр. 89.). Међутим, најупечатљивију идентификацију међународног тероризма је установио председник тадашње македонске владе (Георгијевски) у писму упућеном генералном секретару ОУН Кофију Анану: «Екселенцијо, ово је до сада беспримеран случај у међународној политици: једну суверену земљу напада агресор који оперише из протектората ОУН» («Spiegel», 36/2001).

Упад албанских терориста с Космета у Македонију. 9. маја 2015. године, док је председник Македоније Ђорђи Иванов боравио у Москви на обележавању шесдесетогодишњице победе над фашизмом, македонска полиција је започела опсежну операцију против четрдесеточлане албанске терористичке групе у Куманову. У жестоком дводневном окршају страдало је осам и рањено 37 македонских полицајаца. Убијено је 14 и ухапшена два терориста обучених у униформе с ознакама ОВК. «Полиција се суочила с најопаснијом терористичком групом која је некада дејствовала у региону», рекао је на конференцији за новинаре портпарол МУП-а Иво Котевски («Политика», Београд, 11. 05. 2015) и још казао: «За велики број њених чланова биле су расписане међународне потернице за извршена кривична дела, а лидери групе били су петорица “косовских“ држављана (Албанци) који су познати по томе што су формирали паравојне структуре у региону».

Убацивање ове албанске терористичке групе у Македонију са простора квазидржаве «Косово», између сталог, представља класичан случај међународног тероризма ради изазивања етничког оружаног сукоба у Македонији и дестабилизације региона. С тим у вези, посебно треба имати на уму то да су међународне мисије на Косову и Метохији (УНМИК, КФОР и ЕУЛЕКС), у најблажој форми речено – нечињењем допринеле извођењу овог терористичког напада, несумњиво ради провере услова за актуелизовање пројекта «Велика Албанија» и сузбијања руског утицаја на Балкану (Руски спољнополитички аналитичар Андреј Корибко, у тексту под називом «Припреме за ратни поход ка Великој Албанији», на порталу Sputniknews.com, констатовао је да је разлог овог напада изазивање хаоса који ће онемогућити да Македонија буде учесник неких веома важних пројеката, као што је, на пример, гасовод «Турски ток»).

Размотрен скроман узорак случајева огољеног међународног теоризма ипак омогућава да се реално и ваљано схвати колико је велика опасност од повлађивања (дела) међународне заједнице тероризму албанских екстремиста по безбедност Балкана. Недавни, наизглед одвојени а у суштини договорни јавни иступи (претње) албанских лидера, посебно тандема Вокер-Харадинај, треба да представљају сигнал за ревносно ангажовање СБ ОУН ради потпуног сузбијања албанског тероризма. У супротном, изгледан је трећи балкански рат, који ће несумњиво имати последице и на међународни мир и безбедност.

Тагови: ; ; ;