Живимо у времену када све има своју цену, али мало тога има и своју вредност. То је слика и прилика данашњег неолибералног или, још прецизније речено — постлибералног света. Ставови су на продају. Или се многобројни аутори воде ситним рачуницама, заобилазећи кључне теме, водећи се принципом незамерања.

Често се говори о окупацији, али ретко ко наговештава како се можемо ослободити.

Због тога је дело Миломира Степића веће и значајније, него што се на први поглед чини.

Резултати његовог тридесетогодишњег рада су импресивни, али да би се боље разумели, неопходно је још и ставити их у контекст времена у ком живимо. То се вероватно најбоље види у његове две монографије о Косову и Метохији и многобројним чланцима написаним за научне часописе и зборнике на ову тему.

Степић не тоне у дефетизам, не диже руке од Косова, он не прати „оца нације“ који говори како на Косову више не треба трошити енергију, нити понавља ставове председника најважније научне институције у земљи који је на становишту да се за то више не вреди борити. Он убедљиво образлаже због чега се морамо борити.

Ако то не чинимо, поставља се питање: шта ћемо оставити генерацијама које долазе?

У мору аргумената које износи, посебну пажњу бих скренуо на три. Прво, на детаљне анализе географског положаја Косова и Метохије. То је подручје од невероватног значаја, око њега пролазе важни транзитни коридори, било по вертикали моравско-вардарским правцем на истоку, или дринско-лимским усецима од централне Србије ка Јадрану на западу, што је током историје била веза са Дубровником, а данас са луком у Бару, било по хоризонтали, од јадранског до црноморског акваторија, што је у античким временима представљала легендарна Via Egnatia.

Такође, преко Косова и Метохије се протеже Зелена трансверзала, како време протиче, сведоци смо, све значајнији коридор стратегијског карактера, али и нова траса јадранско-јонског повезивања.

Претходне варијанте овог пројекта, разрађиване још од седамдесетих година ХХ века су требало да прате јадранску обалу, због чега се често истицало да су скупе и слабо исплативе. Изласком Црне Горе из државне заједнице са Србијом 2006. године стекли су се услови за чвршће увезивање ове нове државе са Албанијом и Хрватском у такозвану Јадранску тројку, једностраном одлуком косовско-метохијских Албанаца 2008. године та формација је добила стратегијску дубину, а потоњом изградњом коридора Тирана-Приштина и његовим потенцијалним продужавањем ка Скопљу кроз Качаничку клисуру може доћи и до реализације плана давно скованог у окриљу школе Алпе-Адрија.

Јадранско-јонска магистрала, која повезује средњоевропски простор и Блиски исток се успоставља преко албанског етно-простора, заобилазећи Србију и дугорочно спречавајући нашу везу са медитеранским басеном.

Попуштањем на Косову и Метохији и чак легитимизацијом статуса државолике творевине косовско-метохијских Албанаца угрожавамо своју позицију, што ће имати, или већ има далекосежне последице.

Одустајањем од Косова, „прихватањем реалности“ како нам то предлажу другосрбијанци и признавањем свих непочинстава које су Албанци уз помоћ и на наговарање својих ментора чинили, угрожавамо комуникацијске правце према југу, и моравско-вардарски и дринско-лимски, те омогућавамо даље темељно инсталирање утицаја агресивног средњоевропског континентализма на нашим јужним границама. Уз то, „преумљивањем“ Срба и нереаговањем на нове околности се практично омогућава да Косово постане албански hinterland, географско залеђе које ће Албанији обезбедити неопходну стратегијску дубину.

Занимљиво је свакако, што Степић појам „стратегијска дубина“ уводи у геополитику пре Давутоглуа, назначавајући да се текућа дешавања и будуће пројекције морају сагледавати и из овог контекста. Са тим, положај (Велике) Албаније је несразмерно бољи него што је до сада био, што ће утицати на регионалну безбедност и нужно нас увести у формирање сасвим новог регионалног поретка.

Друго, Степић је идејни творац тезе о „косовској тврђави“.

Физичко географске карактеристике јужне српске покрајине су такве да од ње праве „природну тврђаву“. Она је тешко освојива, а опет, клисурама и земљоузинама добро повезана са околним комуникацијским правцима од стратегијског значаја.

Са Косова и Метохије се може интервенисати у скоро свим правцима и тиме утицати на безбедност целог Балкана. Због тога су важни напори на очувању српског становништва на Косову и Метохији и вођење тврде политике по овом питању, засноване на принципима реципроцитета према осталим актерима у међународној политици.

Маневарски простор Србије је мали, али није непостојећи.

Све што имамо у рукама треба користити, јер ћемо у супротном дозволити да „тврђава Косово“ буде у потпуности у албанском власништву. Историја и реалполитика нас уче да — када једном фортификацију преузме освајач — она ће бити коришћена против наших интереса.

Треће, Степић је реафирмисао и реактуелизовао теорију Јована Цвијића о Централној области и Територијалном језгру Балкана.

Централна област је четвороугао Ниш-Софија-Скопље-Косовска Митровица, а Територијално језгро, најгрубље описујући, обухвата подручје у троуглу Бујановац-Скопље-Урошевац. Са познавањем овог Цвијићевог становишта постаје јасније због чега су Американци чувени Бондстил сместили баш у Урошевац. Испоставља се да су они читали Цвијића, сасвим је могуће и Степића, али то, нажалост, не чине наши политичари.

Степић, међутим, иде даље, па сада, употребљавајући Цвијићеву методологију, за одбрану српских интереса утврђује простор од немерљивог геополитичког значаја: Урошевац-Качаничка клисура-Кумановско прешевска повија-Кончуљска клисура.

Из свега овога се могу извући закључци шта чинити и како реаговати, које политике дефинисати и како се постављати, не само на Косову и Метохији, већ и према Македонији, у билатералним односима са Бугарском и Албанијом.

Да би, за ширу читалачку публику све било још интересантније, Миломир Степић је ове тезе уобличавао још од средине деведесетих. Посматрајући међународне односе и регионалну безбедност из угла геополитике, он је одлично антиципирао шта ће се дешавати. Због тога његова данашња упозорења треба схватати озбиљно и узимати их у све рачунице када се пишу државне стратегије.

Његово искуство је огромно, а знање драгоцено.

Због ограниченог времена и простора, нисам у прилици да направим шири осврт на неке друге Степићеве радове. Они су, такође, импресивни.

Степић је у наш јавни дискурс увео појам српске земље уместо ограничавања на територију Србије (млађим читаоцима ће ово изгледати чудно, али је крајем осамдесетих и почетком деведесетих то је био позамашан и ризичан подухват), објаснио да су оне балкански heartland због чега ће нас атлантистички таласократски фактор увек посматрати као „мале Русе“, чак и у историјским раздобљима када према Вашингтону и Лондону будемо водили најкооперативнију могућу политику, те описао зашто је српско питање геополитичко питање.

Миломир Степић је, храбро и непопустљиво, током целе своје каријере инсистирао на томе да се геополитика као дисциплина постави на место које треба да јој припадне, а да се у пројектовању наших односа са другим актерима у обзир узимају и геополитички чиниоци.

Он је истрајао у промовисању вредности, није се цењкао, нити је калкулисао. Зато је стекао велики број следбеника, окупио око себе широк круг подржавалаца и утицао на радове читавог низа истраживача. Његово дело ће, због свега тога, несумњиво издржати тест времена и наставити да траје, као што је то случај и са делом Јована Цвијића.

Ово поређење уопште није претерано, пошто је после Цвијића Степић наш најзначајнији геополитичар, а у овом тренутку је највероватније и водећи на читавом Балканском полуострву.

Са последњом монографијом „Геополитика: идеје, теорије и концепције“ српској академској заједници је представио дело ког се не би постиделе ни колеге у САД, Русији или Индији.

Пратећи рад осталих геополитичара у свету, рекао бих да такав рад од капиталног значаја постоји на свега још неколико језика. Он је круна Степићеве каријере, али се надамо, а с обзиром на његове године, не и последње слово које је рекао.

Људи попут Степића су потребни Србији.

Ако већ ми живимо у „смутним временима“ па то данашња Србија не уме да цени, те су и нашег цењеног истраживача мимоишле награде и признања, онда ће то сасвим сигурно умети да цене генерације које данас стасавају, а водиће државу у будућности. Јер, вредности опстају, а калкулације и продана мишљења кратко трају.

 

Душан ПРОРОКОВИЋ, излагање на скупу посвећеном делу проф. др Миломира Степића 22. маја у Дому културе Студентски град
Извор: Факти

Тагови: ; ; ; ; ; ; ;