Почетком априла 2017. године званично је објављено да ће се у срцу Бањалуке градити српско-руски православни храм.

Тако ће се отпочети са реализацијом идеје старе скоро стотину година.

Његово Преосвештенство, епископ бањалучки господин Јефрем, изјавио је да се у јулу 2018. године навршава сто година од страдања руске царске породице Романов, те да се нада да ће тада бити освештани темељи храма.

После мученичке смрти руског цара Николаја Другог Романова, у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот.

Када је Краљевина Србија добила ултиматум из Беча, било је јасно да ће Аустроугарска напасти Србију. Мада Русија, у том тренутку, није била спремна за рат, цар Николај Други је стао на страну мале, братске Србије.

Улазак Бугарске у рат на страни Беча и Берлина изазвао је гнев Николаја Другог. Он је тада (19. 10. 1915) издао манифест у коме пише:

„Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља… Руски народ гледа са болом на издајство Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“

Због околности на другим фронтовима, руска војска није могла да спречи бугарске трупе да нападну Србију, па је српска армија кренула у повлачење познато као „албанска Голгота“.Када су остаци српске војске стигли на албанску обалу, где им је због изнемоглости, болести и глади претила смрт, западни савезници из Антанте су одбили да их бродовима пребаце на грчку територију.

Тада се руски цар Николај Други телеграмом обраћа савезницима (краљу Британије Џорџу Шестом и председнику Француске Рејмону Поенкареу). Смисао обраћања био је: уколико српска војска хитно не буде пребачена са албанске обале на острво Крф, Русија излази из Антанте и потписаће сепаратни мир са Немачком.

Поред тога, велики број Срба који су живели под влашћу Аустроугарске у Првом светском рату су мобилисани и упућени на руски фронт на коме су масовно (на десетине хиљада) прелазили на страну браће Руса.

На њихов захтеве и уз сагласност српске владе формирана је Српска добровољачка дивизија која се прво борила на страни Русије, а потом бива пребачена у Грчку и учествује у пробоју Солунског фронта и ослобођењу отаџбине.

Цар Николај Други је (23. 05. 1916) у Одеси, извршио смотру Добровољачке дивизије, поздрављајући их са:

„Помоз Бог, јунаци! …Срећан сам што у Вама видим онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет. Бићу још срећнији да по сврштеку рата видим Србију велику и снажну!“

На најбољи начин жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа исказао је владика Николај Велимировић (у Београду, 15/28. 07. 1932, на Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског).

„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти”.

У српском народу се идеја о подизању руског храма родила одмах после мученичке смрти цара Николаја Другог и њу су нарочито јавно заговарали српски свештеници који су се школовали у Русији (бањалучки владика Платон Јовановић, протојереј-ставрофор Светислав Давидовић, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић, архимандрит Константин Чавић и други), те интелектуалци тога доба без обзира да ли су били школовани у Русији или на Западу.

Поред српско-руског храма на тргу у насељу Алеја центар би се градио и српско-руски културни центар, а овим верским и културним комплексом (на земљишту површине од 6.500 квадратних метара) управљала би бањалучка епархија.

Изградња православног храма и српско-руског културног центра у срцу Бањалуке сигурно ће допринети даљем учвршћивању духовних и културних везе и блискости српског и руског народа које имају миленијумску историју.

ГЛАС МОСКВЕ

Тагови: ; ; ;