Најслабија карика у остваривању великоалбанских експанзионистичких тежњи јесу — Албанци. Средином двехиљадитих, током многобројних разговора и округлих столова о «будућем статусу Косова», саговорницима сам волео да пребацим како је илузорно правити нову албанску државу на Балкану када и ова стара, која траје већ читав век, слабо функционише. Тада је то био један од аргумената против «независности Косова». Многи се са овим не слажу, али чињенице потврђују ову тезу.

Од оснивања, Албанија је била нестабилна, њена унутрашња политичка сцена оптерећена суровим обрачунима и честим променама стратешког усмерења, а елита је више бринула шта ће о њеним потезима мислити велике силе него што је била окренута изградњи институција. Албанци јесу државовољни, али се отвара питање њихове државотворности. Истина, албански народ нема неку дугу државотворну традицију, могуће је да су све ово «дечје болести» које морају прележати, пошто су процеси који се тичу стварања националне државе, да искористимо терминологију Фернанда Бродела — дугог трајања. Али последња дешавања у овој земљи не дају неки широки простор за оптимизам.

Од пада режима Енвера Хоџе и увођења демократије, Албанија се суочила са три велике кризе. Прва се десила 1997. године, када се систем једноставно распао. После пропадања пирамидалних банака и низа других превара, режим Саљија Берише се није могао више одржати. Незадовољни грађани су упадали и у касарне, износили оружје које су пронашли, а део тог арсенала је на крају завршио у рукама терориста на Косову и Метохији.

Да није било агресије НАТО на СР Југославију, питање је како би се ствари даље одвијале. Овако, дошло је до хомогенизације албанског фактора на читавом Балкану, што је донекле стабилизовало прилике на унутрашњем плану. Друга криза је уследила 2011. године, када је данашњи премијер Еди Рама извео народ на улице, опет против Саљија Берише, који се у међувремену вратио на власт. У окршајима са полицијом погинуло је троје људи, а оптужбе између завађених табора су пљуштале на све стране.

Трећа криза се управо одиграва и, барем засада, подсећа на ону од пре шест година. Само су улоге измењене: сада Љуљзим Баша, наследник Берише на челу Демократске партије Албаније, оптужује социјалисту Едија Раму за криминал, корупцију и деспотизам. Због тога је опозиција бојкотовала избор шефа државе, покушавајући да произведе «институционалну блокаду», а затим и дуго одбијала да изађе на предстојеће парламентарне изборе, упозоравајући да ће они у сваком случају бити покрадени. У много пута цитираном интервјуу за западне медије од пре неколико дана, Баша је практично Раму означио за шефа нарко-картела, човека на врху пирамиде у систему производње и продаје марихуане (поједине процене су да је марихуана засађена на чак четири петине обрадивих површина у земљи). Још је додао да 95 одсто посланика има «криминалну позадину», да су поред нарко-бизниса умешани и у трговину оружјем и проституцију.

Узавреле страсти је морао да смирује специјални изасланик Стејт департмента за Балкан, нама добро познати Хојт Брајан Ји, који је посредовао између Раме и Баше и утаначио протокол о одржавању избора, који подразумева реконструкцију владе, али и померање избора на други датум.

Дакле, нема везе шта су одлучиле надлежне институције, неформалним договором и уз посредовање заменика помоћника америчког државног секретара све се може променити. Сада, како се све може завршити остаје да се види после 25. јуна и одржавања избора. Када је Албанија у питању, све је могуће. И последња дешавања, као и претходне кризе, показују да је ово институционално незаокружена земља, у којој можда и кључну улогу играју неформални центри моћи дубоко повезани са организованим криминалом, земља склона честим дестабилизацијама и жестоким окршајима супротстављених интересних група. То нису текуће, привремене околности, већ системска карактеристика. Улазак у НАТО у том контексту ништа није променио.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе
НОВОСТИ

Тагови: ; ; ; ;