Пише Лана Гедошевић

Царинска унија земаља Западног Балкана би значајно увећала тржиште које је данас расцепкано, а то би аутоматски довело до веће понуде робе и услуга и мањих набавних, а тиме и куповних цена производа.

То је добра идеја коју подржава Брисел, али и званични Београд. Међутим, успостављање јединствене царинске уније је на дугом штапу, с обзиром на то да предстоје дуги и мукотрпни преговори који би могли да потрају и неколико година.

Прва отежавајућа околност је та што поједине земље, попут Србије, имају споразуме о слободној трговини са другим земљама и што би они могли да буду доведени у питање јер, ако постоји једна царинска унија, онда су правила за све «играче» у њој иста .

То би значило или да ће све земље у региону потписати исте споразуме, што је боља варијанта или ће оне које их имају морати да их се одрекну. Последице тога могу бити лоше пре свега по извоз у те земље јер ће се висина царина повећати, чиме производи постају мање конкурентни на тим тржиштима. Све земље чланица морале би да имају јединствене царинске стопе на све производе према трећим земљама.

Регионална царинска унија само је један део такозваног плана «Берлин плус» за земље региона који ЕУ, предвођена Немачком, предвиђа за ово подручје са циљем да ублажи пролонгирање у европским интеграцијама с једне, али и умањи утицај Русије на овај регион с друге стране.

Према изјави комесара Јоханеса Хана, Србија има кључну улогу у њеном спровођењу као највећа земља у региону. Економско повезивање региона и финансијска подршка земаља ЕУ биће главна тема Самита лидера Западног Балкана 12 јула у Трсту.

Јединствено тржиште значи и већи број становника, већи тржишни потенцијал за инвеститоре и доступност роба. Према виђењу економисте Института за тржишна истраживања Саше Ђоговића, Србија би као највећа земља региона од свега овога могла да профитира.

«Земље региона појединачно немају јак економски потенцијал, али регион би то могао да има. Ово би био снажан импулс који би пратили и инфраструктурни пројекти. Бенефити за фирме су такође велики. Од мањих транспортних трошкова, убрзане и олакшане папирологије, стандардизованих прописа, без чекања на границама, краћим временом испоруке робе. За инвеститоре ово може бити јединствен простор са јасним правилима игре», каже он.

Међутим, професор београдског Економског факултета Милојко Арсић наводи да би постизање споразума о јединственим царинама био дуг и мукотрпан процес са неизвесним исходом.

«Врло важна препрека је то што неке земље западног Балкана имају споразуме о бесцаринској трговини са трећим земљама, док друге земља немају такве споразуме. Тако, рецимо, Србија има споразум о бесцаринској трговини са Русијом, Белорусијом и Турском, за разлику од других које их немају», наводи он.

Како каже, успостављање царинске уније би захтевало или да све земље западног Балкана потпишу такве споразуме са Русијом, Турском или Белорусијом, или да Србија напусти ове споразуме.

«Зато сам прилично скептичан према могућности успостављања царинске уније, осим у случају кад би ЕУ применила снажан притисак на ове земље, а уз то одобрила и значајна средства којима би компензовала земље које остварују краткорочне губитке због уласка у царинску унију», истиче он.

Професор Арсић објашњава да између земаља Западног Балкана сада постоји зона слободне трговине, што значи да у трговини између њих не постоје царине, али да свака слободно одређује царинске стопе према трећим земљама.

«На пример, у трговини између Србије, Босне и Албаније се примењују нулте царинске стопе, али свака од њих има различите царинске стопе према Турској, Русији или Кини», каже он.

Осим тога, наводи Арсић, све земље Западног Балкана имају споразуме о бесцаринској трговину са ЕУ, али се њихове царинске стопе према трећим земљама разликују од царинских стопа ЕУ.

Ови споразуми, прича он, подстичу трговину између њих, привлаче стране инвеститоре, што повољно утиче на раст њихових привреда. Међутим, проток роба између ових земаља још увек није брз и дуга су чекање на границама, што повећава трошкове пословања и смањује њихову конкурентност.

«Дугорочно, најбољи начин да се убрза проток робе јесте да се између земаља Западног Балкана формира царинска унија, што би значило да све земље имају јединствене царинске стопе на све артикле према трећим земљама. Иако би то било добро са становишта дугорочног привредног напретка, моја оцена је да такав споразум неће бити лако постићи јер различите земља имају различите интересе у погледу царинске заштите одређених производа», прича Арсић.

Примера ради, наводи он, Србија жели да штити домаће тржиште од увоза неких прехрамбених производа, рецимо уља или шећера, због чега уводи релативно високе царинске стопе на увоз ових производа из земаља које нису чланице ЕУ. Са друге стране, Босна или Црна Гора немају значајну производњу тих прехрамбених производа, па су њихове царинске стопе ниске.

На ово указује и Ђоговић, који наводи да поздравља ову врсту интеграција Западног Балкана, уз опаску да би читав процес требало да прати и комуникација у инфраструктури, било да је реч о железницама, путевима, авио-саобраћају и то све са једним циљем, да трошкови пословања буду нижи и да би се роба брже превозила.

«Наравно, све то не може да се деси преко ноћи, тим пре што поједине земље имају аранжмане са другим земљама о слободној трговини попут Србије и Русије, па ћемо видети како ће се те ствари одвијати. Царинске тарифе треба да се ускладе, процес треба почети и надам се да ће временом доћи и резултати», прича Ђоговић.

Као алтернатива царинској унији, додаје професор Арсић, остаје могућност да се у оквиру постојећих споразума о слободној трговини постигну договори о поједностављењу царинских процедура, као и да се прошире постојећи царински прелази, односно да се отворе нови царински прелази.

«На овај начин би се смањили трошкови пословања у земљама Западног Балкана, а при томе би се избегли дуги и неизвесни преговори о увођењу јединствених царинских стопа према трећим земљама», каже он.

Ката

 

 

 

 

 

Извор Блиц

Тагови: ; ; ;