Са Србијом је готово, ујединићемо Митровицу, направићемо етничку Албанију, чувајте се, Срби, показаћемо докле су наше границе – говоре протеклих месец дана политичари из Приштине. Ова канонада претњи и ратне реторике део је институционалног духа, економске пропасти, успостављања етнократије и потребе да се, уочи избора, заштити један неодрживи систем. Читав процес избора и демократије од сукоба 1999. године ишао је у супротном правцу од развоја толеранције, повратка расељених, живота у урбаним срединама, права на имовину, медијских слобода и атмосфере која каже: овде се може живети!

 

Све је почело победом Ибрахима Ругове и његовог Демократског савеза Косова на локалним изборима 2000. године.

Чинило се да је ратни победник и командант Хашим Тачи постао мирнодопски губитник, али његови команданти су, у маскирним униформама, ушли у канцеларије општина и за радним столом обукли скупоцена одела. Странце, општинске администраторе, које су постављали Унмик и Бернард Кушнер на истим столовима чекали су калашњикови. Убиства, егзекуција новинара, бомбашки напади, укључујући и онај на Ибрахима Ругову, означили су унутрашње преузимање моћи и њену сеобу искључиво у крваве руке команданата Ослободилачке војске Косова. Међународна заједница, оличена у Кушнеру и америчким дипломатама, охрабрила је овај процес и задала коначни ударац развоју демократије и заштити минимума слобода.

Једини човек који је јавно пробао да уведе ред и спречи пут у потпуну катастрофу био је шеф Унмика Ханс Хакеруп. Пробао је да се врати принципима Резолуције 1244, постигао споразум с Београдом, који је тада представљао Небојша Човић, успоставио принцип „стандарди пре статуса”. Тиме је запечатио своју судбину: откривено је десет килограма експлозива испод његовог службеног аутомобила, а приштинске урбане легенде говоре да је као мафијашку опомену добијао откинуте главе животиња. После њега било је јасно да неће бити никаквог реда, слободе избора, плурализма и да је цео простор постао плен „људи из шуме”. Формирање институција и развој парламентарног живота потонули су у контролисани хаос.

Данашњи избори означавају коначно уобличавање моћи оружја, насиља и узурпације. Три партије произашле из ОВК шињела – Тачијев ПДК, Харадинајев ААК и Лимајева НИСМА – држе све под контролом, основа њихове идеологије је контрола моћи и наизменични однос безусловне послушности и уцене међународне заједнице. Сила и новац, наслеђе борбе и мафије, ореол победника и америчког савезника, контрола исламиста и њихова употреба сада су на једном месту. Основни разлог њиховог уједињења јесте формирање Специјалног суда за ОВК. Одлучили су да предају своје саборце, а они и јавност ће на ту жртву пристати. Врхунске адвокате и новац за њих, послове и положаје за породице обезбедиће ова „хашка влада”, ако однесу победу. Јасно је свима: много је боље ако те у Хаг пошаље Хашим Тачи, него ако то буде урадио Иса Мустафа. Другачији је и осећај сведока, јер знају како је прошла већина несрећника у процесу против Рамуша Харадинаја. Странци ће бити задовољни – друштво је способно да преиспита своје најосетљивије проблеме.

На другој страни изборне клацкалице су жилави Руговини наследници Демократски савез Косова, досадашњег премијера Исе Мустафе. Ова партија укључује широки спектар старе комунистичке администрације, титоиста, енвериста, остатака изопштеног градског света и духа. Никада није уживала подршку Американаца, јер нису били способни да истог тренутка испуњавају њихове захтеве и сматрају се спорим превазиђеним реликтима социјализма.

Трећи фактор су млади гневни људи из покрета Самоопредељење. Они замишљају како је изгледала борба ОВК и оптужују Тачија да је погазио изворне идеале. Виђени су као најекстремнија групација и служе да међународној заједници саопште оно што остали не могу и не смеју.

Још један играч на политичкој сцени долази из света тајкуна и новца, осенчен везама са Русима и од ретких интелектуалаца означен као непоуздан фактор. Реч је о Беџету Пацолију, који је за Јељциновог времена у Москви направио велики посао и обнављао Кремљ.

Историја изборних процеса на Косову и Метохији обележена је низом скандала и неправилности, које је Кристофер Дел, бивши амерички амбасадор и један од највећих пријатеља Косова, у једном тренутку дефинисао термином „индустријска крађа гласова”. Да ли је могуће са оваквом предисторијом, садашњом атмосфером, распоредом снага и програма остварити минималан степен развоја слобода?

Идеалан модел власти Хашим Тачи је пронашао у суседству, код најмоћнијег човека у Црној Гори Мила Ђукановића.

„Свиђа ми се овај Ђукановић. Жао ми је што боље не знам српски – баш се некако осећамо”, казао је Тачи након једног од сусрета у којима је, изгледа, пре свега, учио технологију власти и владања. Како год да се гласа, зна се ко побеђује.

У такво гротло супротстављених сила и интереса ушао је и десетковани српски политички спектар. Послератно разумљиво одбијање да се учествује у политичком животу, условљено дневним отмицама и убиствима, није обесхрабрило међународну заједницу да пронађе погодне Србе који ће, углавном, служити као декор у приштинском парламенту. Ако је за Албанце применила логику по којој они, као одани савезници, могу радити шта год хоће, на Србе је, према извештају једног западног дипломате, примењен афрички колонијални модел: од потпуно неспособних гето типова направљени су генерали. Суочен са притиском Запада, Београд је у различитим периодима пристајао на њихове услуге. Мали кадровски капацитет и велики значај Косова и Метохије растргли су политичко биће косовских Срба.

Сурова подела на патриоте и издајнике нигде није брутална као овде, нигде се брже не може прећи пут од патриоте до издајника и назад. Тако је и ова десетодневна кампања са Србима у шест колона, а нема их довољно, чак ни за једну, донела све оне породичне емоције и суровости које одузимају животни елан неопходан за опстанак у непријатељској средини. Обрачун међу српским политичким ентитетима личио је на тучу у затвору, лишен сваке идеологије и визије. Шта их већ сутра, овако изнурене, чека? Учешће у влади Рамуша Харадинаја или моћног Кадрија Весељија, сарадња са администрацијом Руговиних наследника који ће све урадити да излече комплекс кукавица које нису ратовале против Срба, или подела моћи са расистичким ставовима следбеника Албина Куртија, који једва признају да Срби постоје.

У међувремену, на КиМ не могу да стигну књиге, чак ни поштом, не важе српске личне карте, медијске куће БИРН и ИНТЕРЊУЗ траже да се казни Српска листа због залагања против војске, употребе имена Метохија, очувања српских институција, карте на којој је приказана Србија… Централна изборна комисија Косова уважава жалбу медија и кажњава Српску листу с 25.000 евра. Сваки дан носи нову препреку. Добродошли у тамни вилајет, на изборе!

 

 

Живојин Ракочевић

 

политика

Тагови: ;