Пише Диана Милошевић

Оно што је од Србије постало и остало након 5 октобра 2000 воли да се позива на кнеза Милоша Обреновића. Са тиме је кренула врхушка Демократске странке док је још била у опозицији. Заклањање иза Милоша, па и осталих Обреновића, траје све до данас.

Ко се све данас у Србији, због чега и са колико права, позива на Милоша Обреновића и заклања иза њега? Шта дубље стоји иза тог позивања и покушаја легитимисања? Да ли би Милош Обреновић препознао „обреновићизам“ у начину и правцу којим се Србија води данас?

Мило Ломпар, професор Филолошког факултета

Заклањање иза Обреновића проистиче из потпуне идеолошке подударности између актуелне власти и другосрбијанске интелигенције, јер је политику Обреновића у својим радовима кривотворила и приказивала у складу са данашњим тенденцијама Латинка Перовић.

Обреновићи се узимају у аспекту који одговара садашњој оријентацији, а то је оријентација ка западним односно немачким аспирацијама. А заборавља се да су Обреновићи формирали стајаћу војску, Академију наука, Црвени крст, увели обележавање Видовдана и учврстили косовску традицију у нашем школском и укупном систему. Погледајте само каква је била прослава 500 година Косовске битке 1889 године.

Од Обреновића се узима само њихова спољнополитичка оријентација и то нарочито краља Милана Обреновића, јер је она после Берлинског конгреса била изразито проаустријска. Занемарују се њихове национално-ослободилачке тежње када је реч о Косову и Метохији, јер то ни један Обреновић није доводио у питање. А данашња власт је обавила процес издаје Косова и Метохије. Дакле, у односу на КиМ, је у питању једна потпуно супротна политика.

Према томе, свако позивање на Обреновиће је парцијално и много би било поштеније да се лепо позивају на Латинку Перовић и комунистичку идеологију, где много ближе могу да нађу своје сабеседнике из прошлости. Ако узмемо у обзир да је спољнополитичка оријентација Обреновића доживела историјски деманти у ХХ веку, а и да је комунистичка идеологија доживела дебакл такође, тешко је веровати да је историјски суд наклоњен оваквој политици садашњих власти.

И када је реч о народу, не може се повући паралела, јер се народ снажно противио политици Милана Обреновића2 док је данас народ, под снажним дејством медијских и уцењивачких материјалних средстава, доведен у позицију да се недовољно прецизно оријентише у околностима у којима живи и да услед тога у високом проценту следи овакву политику. Када би народу медијски биле предочене све последице овакве политике, велико је питање колику би она имала подршку.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе

Разликују се околности, па је тешко поредити Милошево време са данашњим. Такође, у развоју Милоша Обреновића као политичара је било неколико фаза, па и када треба да га упоредимо са данашњим политичарима, питање је „који Милош“ се пореди и са којим одлукама које се сада доносе.

У чаршијским расправама, које су најчешће више утемељене на митовима него на чињеницама, хвали се Милошево балансирање између великих сила. Међутим, то Милошево балансирање је последица политике коју је донекле утврдио још прота Матеја Ненадовић а наставили су је и други после њега, све до Милана Обреновића. Поред тога, заборавља се да је Милош имао тесну сарадњу са Молдавијом и Влашком и тиме створио стабилну регионалну осовину за супротстављање Турској. Ми данас немамо савезника у региону, заробљени смо у „западнобалканском конструкту“, а и мало шта чинимо да их стекнемо јер сопствену визију региона и немамо.

На унутрашњем плану, његова аграрна реформа и трговачка проницљивост су били усмерени ка постепеном јачању домаће привреде, што је супротно тренду подстицања страних инвеститора. А, када је већ о странцима реч, Милош их је добро плаћао да долазе у Србију и развијају нашу земљу. Михајло је то још и интензивирао па су резултати брзо били очигледни. Данас не да не долазе страни стручњаци, већ и наши беже из Србије.

На крају, треба подвући и да је Милош постао жртва сопствених интрига. Недавно је Ђорђе Лопичић објавио писма британског конзула из Београда коме се Милош много жалио на Русе. Истовремено, Русима се жалио на Аустријанце, а Аустријанце упозоравао на долазак Британаца. И тако у круг. Док га сви нису пустили низ воду.

Свако мало па се неки наш политичар покушава поредити са Милошем. Ја бих рекао да то само говори о значајном месту које Милош заузима у нашој историји, али не и пуно тога о садашњим политичарима. Такви покушаји самоидентификовања су најчешће одраз непостојања јасне визије и чврсто утемељене политике. Из историје се може пуно тога научити, али се она не може пресликавати на данашње стање.

Матија Бећковић, академик САНУ и књижевник

Обреновићи су у наше време постали врло популарни. Сваки час их неко спомиње и позива се на њих. А главни разлог за то је што ни један Обреновић није жив! Насупрот Карађорђевићима!

Тако да се надам, пошто ћемо ускоро да обележимо 200 година од убиства Карађорђа, и мислим да би најбоље било да се он прослави као Карађорђе Обреновић!

Дан Војске је почетак Другог српског устанка, а не првог. То је за Гинисову књигу рекорда. А да ли би Обреновић данас овим био задовољан — био би јер је мртав! Они са Обреновићима немају никакве везе, а разлог што их спомињу је што их нема међу живима.

Горан Петронијевић, адвокат

Могуће су само паралеле ситуација, али не и поистовећивање. Тада смо имали зависност од Порте, однос са Бечом и перманентну подршку Русије која је јачала када је она била јака и слабила када је она слабила.

Данас имамо исту такву подршку Русије, у складу са њеним међународним положајем. Остало је то да Србија на Западу константно има проблем и да има „пријатеље“ искључиво сразмерно западним интересима. Употребљавали су Србију кад им је требала, Срби и српска војска су у ратовима, на које се ми позивамо да смо учествовали као савезници, били ништа друго него топовско месо. Били смо брана Запада од Османске империје, Војна крајина коју је Беч користио само у том својству.

Данас је главни играч Вашингтон, који под окупацијом држи Европу, док је Србија под посредном окупацијом. А та ситуација, и мања зависност од Порте, од њеног нарастајућег утицаја на Балкану је другачија него у Обреновићево време. Имамо озбиљну зависност од Запада и у перспективи ћемо зависити од руског утицаја, односно од њене помоћи. Запад има империјалистичке тежње и неће дати да ни милиметар остане слободан, јер би на њега могла стати Русија и обесмислити комплетан империјалистички план Запада.

Имали смо брзо увлачење у НАТО Црне Горе, ускоро ће увући и Македонију, што ће појачати притиске на Србију, управо да би спречили да Русија заузме макар једну тачку. Русија нема империјалистичке тежње већ жели да спречи империјалистичке тежње Запада.

Запад има тезу: или сте са нама или против нас. Русија има тезу: будите неутрални, само немојте бити против нас, а ми ћемо гарантовани неутралност. А то се знатно разликује од свих елемената евроатлантских интеграција. Ово све говорим да бих објаснио у ком контексту треба гледати данашњу политику. Незамерање Западу и Истоку је можда било паметно у неком периоду, али долази време врло озбиљног проблема јер неће моћи да се сарађује и са једнима и са другима него да се лажу једни или други.

Надам се да ће у тренутку одлуке, власт рећи: ми од Запада не можемо имати ништа, а Русија је моћна и може да нам обезбеди државност, интегритет и све остало и то испоруком руског оружја, без кога нас нема.

Заблуда је да смо ЕУ и НАТО потребни овакви. Србија нема тај статус који неки покушавају да нам представе. Неће да приме, него да усисају распарчану, испеглану Србију у дроњцима. Они нас неће напасти као 1999, јер би морали да уђу у директну конфронтацију са Русијом, пошто је Путин јасно рекао да је Србија пријатељ и да ће он заштитити пријатеље. Зато ће разигравати сукоб на Балкану преко Шиптара, Муслимана, Хрвата.

Македонија може да плане за 24 сата, Космет за 24 минута, а Хрвати било када. Једини начин да се окану те намере је да се Србија опреми руским наоружањем какво нема нико у региону, ради одвраћања западног напада. Српско руководство ће о томе морати да донесе одлуку у кратком року, а ако се Западу не допадне, па прекине односе са нама, ми и на то треба да будемо спремни. Та политика се не може поредити ни са временом и политиком Броза нити кнеза Милоша Обреновића.

И још једно упозорење када се буде доносила одлука. У време босанског рата и сукоба на Космету су и Турска и Иран били изричити непријатељи српског народа , а сада то није тако. Турска и Ердоган су непријатељи претходне администрације у САД, а пошто још имају претензије на Балкану, усаглашаваће их са Русијом. Ердоган ни према Космету више неће имати исти однос јер је пуч против њега планиран на Космету у Бондстилу. Још један фактор је Иран који ће изаћи са доказима да су САД мајка и отац «исламске државе».

Ката

 

 

 

 

 

 

Извор fakti.rs

Тагови: ; ; ; ;