Пише Вук Мијатовић

«Ако Србија дозволи Русији да оформи центар за шпијунажу, изгубиће контролу над делом своје територије», рекао је у америчком Сенату званичник Стејт дипартмента Хојт Брајан Ји, иначе у последње време све заступљенији «глумац» у балканским трагикомедијама.

Не улазећи у природу тог фамозног Руско-српски центра, који се од трна полако претвара у брвно у оку САД, у најмању руку је занимљива «добронамерна» примедба Хојта Јиа.

Јер, Руско-српског центар, због којег наводно губимо контролу над делом територије, се налази јако близу једне друге територије над којом такође немамо ефективну контролу. А баш на тој територији они имају своју базу. И не само то, већ самопроглашену независност те територије заговарају, спонзоришу и жустро бране. Иронији целе ситуације доприноси и то што статус какав Руси траже за своје људе у овом центру већ имају амерички војници у оквиру НАТО трупа у случају да се нађу на територији Србије.

Када се оставе по страни препуцавања у стилу филма «Три карте за Холивуд» о томе да ли су (нам) бољи Американци или Руси, оно што се јасно може прочитати у овој поруци јесте рутински цинизам са којим се велике силе односе према Србији, Балкану , као, уосталом, и према свим «малим» нацијама.

И док год те «мале» нације не виде цинизам и у великим силама траже вековне пријатеље, опредељујући се срцем између Русије и Америке, Кине и Немачке, пред њима ће бити само избор да ли ће бити нечија колонија или губернија.

Лек је једино да од «великих» науче суштину — међу државама нема пријатељства већ само интереса који се поклапају или не. Ходајући по танкој линији између интереса сила на Балкану, можемо се надати да ћемо једног дана доћи до тога да се «велики» окану «бриге» за нашу територију.

Ката

 

 

 

 

 

Извор Вечерње Новости

Тагови: ; ; ;