Пад Совјетског савеза у децембру 1991 године је променио свет преко ноћи. Хладни Рат и претња нуклеарне апокалипсе је нестала, а демократија и тржишна економија су почеле да се шире по територији некадашњег «Црвеног царства». Ипак, током 25 година од тада, ствари се нису одвијале као што је предвиђано. Под утицајем глобализације су бивше совјетске републике мутирале на невиђене начине, охрабривши аутократију и учврстивши корупцију на постсовјетском простору.

У међувремену, геополитички анимозитети Хладног рата поново су испливали и односи Москве и Вашингтона су на најнижем нивоу од ере Горбачова и Регана. Настанак нових држава је довео до успона национализма који обликује спољну политику великих међународних играча и мења људско друштва на незамисливе начине.

Упркос важности догађања током последњих четврт века, овај период још увек није у потпуности схваћен. Зашто је Совјетски савез заиста пао? Како се историја понавља? Шта можемо да научимо? Ово су само нека од питања на која треба да одговоримо.

ХХ век је донео крај светског поретка заснованог на царствима. Од Аустроугарске, преко Отоманског царства, до Британске и Француске империје, деценијски процес дезинтеграције је коначно окончан 1991 године падом Совјетског савеза, моћне државе наследнице Руског царства. Иако су многи фактори допринели његовом паду, од суштински фаличне совјетске верзије комунизма, до економске неефикасности, шири контекст дезинтеграције се често превиђа. Колапс СССР је био процес, не догађај. И, по свему судећи, још увек траје.

Као средства успона националних држава на пепелу Совјетског савеза, мобилисане су пре свега етничка припадност, националистичка идеологија и у складу с њом и претежно неосновани територијални захтеви. Тај процес делимично објашњава руску анексију Крима, рат у Украјини и пораст подршке јавности овим руским агресивним потезима.

Као жртва много моћнијег суседа, Украјина се нашла у ситуацији сличној свим новим државама које су настајале у источној Европи. Док су се мучиле са невероватно тешким задатком изградње нације, морали су да удовоље националним мањинама и одбране се од реваншистичких сила које су полагале право на лојалност тих истих мањина.

Иако нам историјски контекст пада царстава помаже да боље схватимо последњих 25 година у постсовјетском простори, он служи и као упозорење за будућност. Поновно цртање постимперијалних граница на основу националности, језика и културе су обично долазила као резултат ратова и конфликта, од којих су неки трајали деценијама, а неки чак и вековима. Опадање моћи Отоманског царства је почело још 1783 године, а завршило се тек крајем Првог светског рата.

Према томе, сукоби у источној Уктајини су само подсетник на чињеницу да совјетска дезинтеграција и даље траје. Сличне подсетнике имамо у Придњестровљу, Абхазији, Јужној Осетији, Чеченији и Нагорно-Карабаху.

Лекције које данашњи политичари могу да науче из колапса империја јесте да је улога међународне заједнице одсудна за решавање несугласица између некадашњих господара и поданика. Веома мали број стабилних држава настао је на рушевинама несталих царстава, а да нису добиле велику међународну подршку. Ова улога међународне заједнице готово сигурно ће остати од пресудног значаја и у будућности.

Када је Совјетски савез пао пре 25 година, добар део света је одахнуо. Глобални нуклеарни рат више није био толико вероватан. Русија се упустила у процес демократизације, Запад је свој фокус преусмерио на економију и друге регионе, а расположење Запада према Москви прешло је пут од анксиозности до потпуног игнорисања. Међутим, док је Запад игнорисао Русију, она је полако али сигурно мутирала у нешто далеко опасније од Совјетског савеза.

Без правог законодавног система и јаких институција, 22 руска олигарха су украла 40% богатства сопствене земље. Осталих 150 милиона Руса је остављено у безнађу и сиромаштву. Просечан животни век мушкараца пао је са 65 на 57 година, универзитетски професори радили су као таксисти, медицинске сестре су постале проститутке и готово читава тканина руског друштва се распарала.

У међувремену, Запад није игнорисао пљачкање Русије. Напротив, он га је охрабривао. Заадне банке су прихватале прљави новац својих руских клијената, док су агенције за некретнине широм отвориле врата руским олигарсима који су трошили милионе на луксузне виле у Мајамију, Лондну, Сен Тропеу и другим елитним дестинацијама.

Ова неправда је изазвала бес обичних Руса који су почелу да жуде за доласком јаког вође који ће успоставити ред. Пре почетак новог миленијума, пронашли су једног — Владимира Владимировича Путина.

Двадесет пет година после пада Совјетског савеза, Запад се и даље суочава са претњом Кремља коју више не покреће комунизам, већ хибридни облик национализма помешан са традиционалним руским православним мистицизмом. Упркос разликама, та претња и даље има нуклеарно оружје и изразито чврст став.

Да Запад није држао главу у песку док се гаргантуанска пљачка Русије одвијала, можда данас Вашингтон не би морао да «чачка медведа» и доводи свет на ивицу неке нове «ракетне кризе». Ако је Совјетски савез за Путина био «геополитичка катастрофа века», за Запад је таква катастрофа дошла у годинама после, за шта Запад не може никога да окриви до себе самог.

Ката

 

 

 

 

 

Извор newsweek.rs

Тагови: ; ; ; ;