Пише Небојша Озимић

Данашњи дан посвећујем успомени на Тибора Церну (1978-1999), човека који је свесно отишао у смрт да би решио проблем снајперисте који је, још увек непронађен, убијао војнике Војске Србије. Повијајући се под нападима далеко бројнијих непријатеља, браниоцима Кошара је додатне проблеме задавао снајпериста из Легије странаца не дозвољавајући им да се помере из рова.

Даљим редовима почиње историја. Тог 27 априла, после дејства снајперисте, Тибор Церна се опростио од затечених другова, устао и викнуо: «Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам! «Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао. Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.

Смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао: «За ову земљу вреди погинути». Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту. Тренутак касније, српску снајперисти елиминисали су непријатеља.

Тибор је био један од оних дивова са Кошара и Паштрика, један од оних који су срце оставили у том делу Србије. Он је само представник најбољих изданака земље коју су НАТО снаге 1999 засуле злом. Он је огледало једне генерације чији су животи пресечени и на које би могао да се односи стих Изета Сарајлића «Рођени двадесет и треће, стрељани четрдесет и друге» — Сада би били очеви, сада их више нема..

Данас Погнимо главе и сетимо се наших јунака, подсетимо се онога шта су дали за ову земљу. Посветимо данашњи дан успомени на Тибора Церну и другове..

Ката

 

 

 

 

Тагови: ; ; ;