Већи део постсовјетске ере је Русија посматрана као маргинални актер у глобалној политичкој арени и земља која се, после деценија идеолошког конфликта, све више приближава Западу. Ипак, након политичких потреса изазваних мигрантском кризом, Brexit и победом Доналда Трампа на америчким председничким изборима, све више се чини као да су ствари кренуле у потпуно супротном смеру. Политички стил који практикује руски Председник Владимир Путин је све популарнији и полако осваја «демократску хемисферу».

Од Медитерана до Пацифика, Путин је идол националиста, аутократа и такозваних «популиста». Родриго Дутерте, Доналд Трамп, Бепе Грило и Марин Ле Пен само су неки од политичара који су хвалили Путиново лидерство.

«Путин има култни статус где год постоји непријатељство према Западу», сматра Димитар Бехев, аутор књиге о руском утицају на Балкану.

Последњи пут када је Русија имала тако јаку улогу у анти-естаблишмент струји, био је период од Бољшевичке револуције до краја тридесетих година. Када је Стаљин рекао да је СССР постао «отворени центар глобалног револуционарног покрета», није се радило о пропаганди.

У књизи «Москва, четврти Рим», историчарка Катарина Кларк износи тезу према којој је Москва тежила да постане средиште нове цивилизације која ће привући интелектуалце Запада и тако се наметнути као једини легитимни покровитељ највећих светских умова.

Данас, четврт века након пада Совјетског Савеза, Русија опет постаје емблем, али овог пута националистичко-државног поретка, који неки аналитичари називају «традиционалистичка интернационала», сугеришући на својеврстан продужетак некадашње Коминтерне.

Доказ да се улог Кремља на десничарске маргиналне партије исплатио представља чињеница да су ови покрети данас «мејнстрим». Пажљиво планираном и веома разгранатом кампањом на интернету и у медијима, Кремљ је успео да представи свој поглед на свет, проблеме и потенцијална решења. Такође Русија је искористила све јачу репутацију САД као «глобалног полицајца» како би се наметнула као «глобални лекар».

У међувремену је руски Председник био уздржан од подршке својим обожаваоцима, како напољу, тако и код куће. Иако се представља као највећи националиста у Русији, Путин је свестан да у Русији живи 20 милиона муслимана, као и велики број других верских и националних мањина. Због тога, Путинов национализам није етнички, већ државни. Да се Путинова идеологија разликује од национализма који Кремља промовише и подржава на Западу, најбоље сведочи жесток обрачун руских снага безбедности са ултранационалистичким и екстремнодесничарским групама у самој Русији.

Кремљ контрира етничком национализму сопственом верзијом државног национализма, који је заснован на ратним, научним и политичким успесима Руске Федерације. Према Путиновом мишљењу, нација се консолидује око догађаја, фигура и идеја, а сва три за сада нуди искључиво Кремљ.

Таквом политиком, Путин је успешно поделио националисте и усмерио њихово незадовољство даље од свог режима. Док подржава национализам и «подривање демократије» у САД и ЕУ, Путин је веома опрезан и свестан могућих последица екстремног национализма по друштво.

Ката

 

 

 

 

Извор newsweek.rs

Тагови: ; ;