За четврт века од пада Совјетског савеза, кинеска Комунистичка партија је написала на хиљаде интерних извештаја о разлозима његовог распада. Већи део ове документације, додуше, чине ирелевантне политичке тираде партијских каријериста. Са друге стране, званични став око распада СССР, који је некада гурао Кину у смеру реформи, драстично се променио последњих година. Данас, лекције које Пекинг извлачи из колапса Совјетског Савеза, чини се, враћају земљу у прошлост.

Бизарност кинеског приступа овој теми била је нарочито видљива 2012 и 2013 године када је у државним новинама освануо читав низ чланака у којима се нови председник Комунистичке партије Кине Си Ђинпинг пореди са Михаилом Горбачовим. Кинески новинари који су ово писали су били убеђени да је њихово поређење комплимент, иако је СССР под Горбачовљевим вођством изгубио четвртину територије, 40% БДП и седам година просечног животног века становника.

Пре Горбачовљевог пропалог гамбита са перестројком и «гласношћу», већина Кинеза је благонаклоно гледала на његову политику. Било је то време обнове односа Москве и Пекинга који су почели полако да се отварају и уче из искуства других социјалистичких земаља. Када је, међутим, после овог кратког оптимизма СССР пао, у Кини је дошло време за преиспитивање. Који су узроци пада? Да ли је Кина кренула истим путем? Шта треба променити да би се то избегло?

Скоро сваки аспект ране Народне Републике Кине био је преузет од Совјетског Савеза. Марксистичка идеологија времена видела је ситуацију у СССР и Кини као џиновски скок са феудализма, директно на социјализам. У ствари, обе земље су само привидно биле социјалистичке, док је њихова суштина почивала на мешавини новог национализма и старог империјализма.

Први кинески одговор на пад СССР биле су партијске реформе. Политички мислиоци су видели пропаст савеза као резултат стагнирајуће, некомпетентне партије, због чега је најважније било да се КПК претвори у модерну, флексибилну и отпорну организацију. То је значило да ће партија у будућности бити осетљивија према јавном мњењу и да ће га усмеравати у «правом», односно партијски одговарајућем правцу. Осим тога, масовни протести у источној Европи довели су до све бруталнијих метода у обрачунавање са демонстрантима и дисидентима у Кини. Успон национализма у земљама као што су Украјина и Азербејџан је навео кинеске власти да појачају репресивне мере против мањина као што су Ујгури.

Коначно, економска пропаст Совјетског Савеза је приморала Денга Сијаопинга да покрене економске реформе 1992 године, чије се последице осећају и данас.

Истовремено са фокусом на унутрашњим питањима, у Кини је заживео и наратив да су за колапс комунистичког царства одговорни и спољни фактори, односно реформатори и мислиоци који су унели опасне западне утицаје у социјалистичко друштво.

Пекинг је практично озваничио ову параноју, која је и данас присутна у свим сферама кинеског друштва, а можда најбоље отелотворена у начину на који партија контролише интернет. Цензура, обрачуни са активистима и репресија против свих невладиних сектора су у порасту у Кини, а Ђинпингов страх од такозване обојене револуције само погоршава ситуацију.

Уверење да све антисоцијалистичке револуције оркестрирају САД је нешто чега се кинеско вођство чвртсто држи. Промоцију демократије и људских права Пекинг види искључиво као алатку за обезбеђивање америчке глобалне доминације којој се Кина мора одупрети. Тако се пад Совјетског савеза, који је раније посматран као неуспех искључиво комунистичке партије, данас сваљује на «америчке заверенике», агенте ЦИА и друге «западне утицаје».

Одбијање да се историја погледа са објективне тачке у Кини ће довести само до даље ксенофобије, повећања моћи партије и заслепљености која може имати катастрофалне последице по земљу.

Ката

 

 

 

 

 

Извор newsweek.rs

Тагови: ; ;