Пише Мр Данијела Ружичић

Кроз историју, у ЕУ постоји константна игра највећих и најмоћнијих. Та игра се увек манифестује чињеницом да је један део држава одувек био оптерећен освајањем и контролом над колонијама. Империјалистичке потребе су и кроз историју увек имале економску компоненту, али је тада превладавала похлепа за територијама као симболом моћи, угледа, националног поноса и слично. Нагомилагање и освајање територија данас није примарни циљ ЕУ. Развијене западне земље више не теже ка освајању територија као што је то био случај, на пример, у XIX веку. Данас су империјалистички циљеви и потребе само модернизовани.

Грађани Србије морају да знају да ни кроз историју ЕУ никада није имала једнаку политику према свим народима, а никада је неће ни имати. Према народима средње, источне, југоисточне Европе је њихова политика одувек била прорачуната, подла, понижавајућа, преварантска и увек са великом дозом империјализма. Такву политику ЕУ данас води према Србији. Циљ политике ЕУ према Србији је политичка, војна и економска доминација и експлоатација, а главни правци деловања у остварењу тих циљева су прерасподела, то јест преотимање природних ресурса и богатстава, а потом политичко, финансијско, технолошко и културно подчињавање.

Управо овакав данашњи империјализам је најсуровији облик империјализма, а разликује се од оног у прошлости само у средствима и методама остварења – путем политичких, економских, финансијских и технолошких уцена. Са другог аспекта гледано, таква политика је и ЕУ у циљу њеног опстанка неопходна, јер западни капитал има само један циљ, а то је остваривање и увећање добити. Уколико би ЕУ напустила такву политику, овакав концепт би се урушио. Зато је западном капиталу, економска и финансијска експанзија основни циљ и услов опстанка. Најсуровије методе ЕУ данас примењује на Србију, посматрајући је као њену колонију.

Обмана број 1. О слободном тржишту, слободној трговини и протоку капитала

Јасно се види да постоји нека врста везе – спреге између корпорација и политичких лидера у развијеним земљама, односно види се наставак старе империјалистичке политике развијених земаља према неразвијенима. Империјалистичка експанзија тако подразумева економску и финансијску експанзију, а неопходност за то је слободно тржиште и слободан проток финансијског капитала.

У потрази за профитом, корпорацијама у том случају сметају све могуће баријере и оне на све начине настоје да их заобиђу или уценама захтевају уклањање свих царинских и фискалних баријера. Тако су се временом пласирале кампање за такозвану слободну трговину, односно потпуно укидање свих националних препрека које би заштитиле домаћу економију. То је заправо смисао сталног истицања предности ‘’либерализације’’ трговине. Како је Србија прошла у овом случају, може се најбоље видети потписивањем ССП 2008 године.
Данашњи повици «морамо у ЕУ» не значе и више јединствености, братства, једнакости, смањења економских, технолошких, културних и других разлика у Европи, него више слободе капиталу, а самим тим и више надмоћи развијених према неразвијенима, односно и више ресурса, богатстава, тржишта за производе сумњивог квалитета и јефтине радне снаге – другим речима, савремени облик стварања колонија.

Обмана број 2. ЕУ нам се представља као најбоља заједница икад на свету

Земље у Европи које данас чине ЕУ су се увек уједињавале у корист једних, а на штету других. Правила ЕУ направљене су у складу са интересима капитала и интересима највећих и најмоћнијих. Не постоји јединствена политика која би штитила интересе свих. Ми данас имамо ситуацију да се бриселска администрација издигла изнад такозваног европског друштва. Створена је евро-елита уз помоћ капитала која промовише вредности ЕУ у којој је заштићен искључиво капитал и интереси елитних земаља, а не дугорочан развој заједнице европских народа. ЕУ је данас све друго, осим једне једиствене заједнице. Приче о добру, љубави, међусобном уважању, дугорочном и краткорочном усклађеном развоју свих чланица остао је само сан занесених еврофила, јер очито је да све чланице ЕУ не деле ни исти сан, али ни исту судбину. У ЕУ превише тога не ваља да би за све народе представљала нешто достојно, праведно и искрено. Насупрот томе, разлике и неједнакости између чланица се све више повећавају, као и суштинске улоге појединих чланица. Развој једне чланице остварује се на терет друге и тако у круг.

Развијене чланице ЕУ се богате, а неразвијене све више сиромаше. Спрски народ мора да буде свестан ових чињеница, а то је да се све своди на експлоатацију слабијих, повећање сиромаштва сиромашних и са друге стране, увећање богатства богатих. То је данас ‘’морална’’ основа на којој почива ЕУ. Истинског развоја не може бити ни у једном погледу ако не почива на напред наведеној ‘’моралној’’ основи. Истинског развоја тешко да ће икада и бити, јер на том путу су присутне бројне препреке: пре свега, искључива потреба за профитом, потом, жеђ за влашћу, и на крају она посебна и опасна напаст западне културе – напаст доминације, моћи и надмоћи.

Јединствена ЕУ, јединствено и слободно тржиште животно су опасни за мале и неразвијене земље. Србија неће имати апсолутно никакве шансе да се отргне од туђе доминације нити ће моћи на било који начин да задржи контролу над својом економијом. Високо развијене земље су у спрези са својим моћним финансијским и индустријским корпорацијама које имају апсолутну предност у трци на јединственом и ‘’слободном’’ тржишту. На тај начин, газе све пред собом.

Обмана број 3. Ако уђемо у ЕУ решићемо све наше проблеме

Највећи део српске политике и део грађана Србије мисле да ћемо уласком у ЕУ решити све своје проблеме. То је потпуна лаж. Са друге стране, највећи део наших проблема је и настао мантром да ‘’ЕУ нема алтернативу’’. Лажне демократе стварају слику како ће се повећати животни стандард, како ће се обезбедити радна и социјална права. Како ће држава прихватајући ‘’европске норме’’ повећати своју улогу у бризи за грађане, а смањити улогу у вођењу интереса крупног страног капитала. При том, заборавља се оно најбитније. А то најбитније је да је једна накарадна и заостала доктрина – неолиберална доктрина и неолиберални концепт увек до сада промовисан као идеалан систем за друштвено и економско уређење ЕУ, али и света.

У том систему, тржиште дефинише главне социјалне и политичке одлуке, док држава смањује своју улогу у економији, и тиме обезбеђује страним корпорацијама потпуну слободу којима је остваривање профита главни циљ по сваку цену. У том систему, заговара се да грађанима треба дати пуно мање, пре него више социјалних права и заштите, чиме се опет ради у интересу капиталу и капиталистичким елитама на штету радника и целог становништва.

Обмана број 4. Лажни еврофили у Србији стварају слику како је ЕУ једна складна и идилична заједница

Лажни еврофили или намерно обмањују грађане или никада ништа нису прочитали, па нам стога сервирају причу како је ЕУ идилична заједница која се о сваком свој члану несебично брине. Међутим, правило неолибералне доктрине је да онај који не успе да се ‘’прилагоди’’, не треба и не заслужује помоћ да преживи. Другим речима, онај који не може да научи да лети, треба га научити како се пада. Ух, колико смо као држава и друштво имали таквих падова. Мислим да се деценијама од тога нећемо опоравити.

ЕУ да би била оно што еврофанатици данас желе да нам представе мора бити подчињена идеји слободе и достојанства изван свих и свакаквих диктата, уцена и доминације. Данашња ЕУ је сведена на једну идеологију, а једна идеологија увек је носила и носи са собом диктатуру.

ИСТИНА: Шта је Србија добила под паролом да ЕУ нема алтернативу?

На путу у такву заједницу, коју већ 17 година подржавају, припремају српске политичке, културне, социјално-економске ‘’елите’’, а тај пут, чини ми се, благословиле су и верско-моралне ‘’елите’’, Србија се нашла на страшном путу са сталним уценама, притисцима и условљавањима.

Прво што смо добили је обавезна сарадња са ММФ, што значи да смо директно тој институцији као и Светској банци дозволили да креирају нашу економску политику и да постављају вазале на власти који ће испуњавати сваку њихову жељу. Србија је тиме пристала да се стратегија њене пропасти намеће споља, да се одлуке о српској економији и другим политикама доносе изван земље и у корист других. Србија је прихватила инсистирање на отворености тржишта и капитала, усвојила је погубан модел неолиберализма. Тиме се одрекла могућностима коришћења економских политика за подстицање економског развоја.

Потом је дошло до либерализације тржишта роба и капитала, без икакве могућности да се контролишу увоз страни инвеститори. Препустили смо да нам преузму основну полугу економије, ресурса, рудних и осталих богатстава, без обзира на познату чињеницу да се ни једна економија на свету није развила на основу страних инвестиција, али и чињенице да земља која препусти своје ресурсе постаје колонија. Омогућено је и допуштено јачање интереса и превласти искључиво страног капитала. Отварањем тржишта и слободном протоку капитала, пристали смо и на деиндустријализацију не радећи апсолутно ништа по питањима индустријске и пољопривредне производње у времену кад се земље и друштва развијају на индустрији.

На тај начин, Србија је испунила основни критеријум ЕУ, а то је да уништи своју индустријску производњу, приватизује све што може да приватизује, са циљем који промовише неолиберализам, а то је да домаћа привредна друштва не би била или постала конкурентна и да се тиме Србија претвори у тржиште за туђе производе. Као таква, Србија спремна улази у ‘’ексклузивно друштво’’ свих оних земаља које су једнако као и она пристале и прихватиле статус колоније.

Ката

 

 

 

 

 

Извор geopolitica.ru

Тагови: ; ; ; ;