Пише Миона Ковачевић

У Опери «Мадленианум», по први у пут Србији, гостује Камерна опера Санкт Петербурга комадима «Не само љубав» Родиона Шчедрина и «Веридба у манастиру» Сергеја Прокофјева. Обе опере ће по први пут бити изведене у нашој земљи.

Жанровски слична мјузиклу, «Не само љубав» је настала 1961 по мотивима приповедака Сергеја Антонова и уз либрето додатих поскочица. Композитор Родион Шчердин ју је посветио својој супрузи, великој руској балерини Маји Плисецкаји. Иако је представа пуна лаке лирике и ироније, «сочног» хумора и љубавне тематике, премијера те 1961 је у московском Бољшој театру доживела неуспех. Шчедрин је касније говорио да су се «тада бојали секса».

«Шчедрин ми је рекао да је оперу компоновао на врхунцу љубави са Мајом. Међутим, љубав је показана на другачији, сложенији начин», каже Јуриј Александров, оснивач и уметнички директор Камерне опере Санкт Петербурга на јучерашњој конференцији за новинаре.

Главна јунакиња је колхоза, директорка земљорадничке задруге из времена комунизма, која «попут теглећег коња» на својим леђима носи читаву задругу, статус и нема право на лични живот. Када је дело настало није било ни схваћено ни прихваћено. Наиме, у то време у Совјетском Савезу «није било секса, нити је ико знао шта је то еротика», објаснио је Александров.

«Знате, и на премијери Вердијеве «Травијате» је избио скандал. Питали су га, «Како можеш да напишеш оперу о жени лаког морала?» То се догодило и Шчедрину. Говорили су му, «Одакле ти право да у Бољшој театар поставиш оперу о сиромаштву, прљавштини, о неморалу. Како једна председница земљорадничке задруге уопште може себи да дозволи да се заљуби, то је нечувено ?! И још уз то да музика буде тако сексуална и еротична. То је просто немогуће. Код нас у Русији нема секса! » Тако је то почело. А ја сам тој опери, кад сам је поново поставио у својој компанији, вратио оно лепо, нежно расположење љубави Шчедрина и Плисецкаје. Ето, тако је све дошло на своје место», испричао нам је Александров, који је и редитељ поменутих опера.

Заплет комичне «Веридбе у манастиру» (1946) Сергеја Прокофјева је настао на основу драме «Пратиља» Ричарда Шеридана. Ова представа је направљена као врста шале, нешто попут студентске журке где су глума и збиља органски повезани. Прича започиње као час глуме, затим постаје ведра празнична позоришна представа у којој постепено почиње да доминира реалност.

«То је комедија која почиње на позоришној академији и у њој наши уметници као да испробавају на себи и улоге и костиме ликова које ће изводити. Глумци се сусрећу са низом комичних ситуација везаних за лични живот, а део радње одвија се директно у сали и руши баријеру између публике и извођача», објашњава Александров.

Он је основао Камерну оперу Санкт Петербурга 1987 из, како каже, крајње егоистичних разлога.

«Желео сам да направим позориште које ће функционисати чисто по мојим принципима, по оним етичким законима које ја сматрам исправним и које ће бити нека врста лабораторије. У то време у многим позориштима је глас био једино изражајно средство уметника. Руско поимање вокала је поимање интонације, што је сложена ствар и захтева озбиљан рад, али се на музичким академијама то не учи. Када томе додамо још и пластичност, изражајност, игру, умеће да се изнесу различити костими, стил и рад у ансамблу, тек тада се достиже један интересантан резултат. И управо на тим принципима ми радимо већ 30 година. Ја наш метод волим да упоредим са рањеном птицом коју морамо да спасемо, излечимо и научимо да поново полети», објашњава Александров.

Овакав, условно речено «бродвејски» приступ, када од уметника начините мултиталентована особу, привукао је и млађе генерације публике у Оперу Санкт Петербурга. Осим тога, опера је изашла ван своје сцене па се комади играју и на плесним подијумима. Међутим, ситуација је, као и свуда, забрињавајућа.

«Према неким истраживањима, само четири процента популације иде у позориште. Мислим да морамо да се фокусирамо да и та четири процента не падну на три или два. Треба да радимо тако да публици будемо што ближи, што занимљивији. Генерално, амбиције публике и егоизам нас редитеља стално су у сукобу. Многе моје уважене колеге имају принцип: ако вам се не допада — довиђења, али они немају своје позориште. Ја морам да будем пажљивији. Морам да правим опере и за оне који траже забаву и за оне који хоће «озбиљне» теме», закључује Александров за Блиц.

Ката

 

 

 

 

 

Тагови: ; ; ; ; ;