Већ дуже време од Србије се захтева да одустане од пружања дипломатског имунитета особљу Руско-српског хуманитарног центра у Нишу, тврдећи како је заправо реч о «шпијунском центру» и «прикривеној војној бази» Москве на Балкану.

У тим захтевима највише предњаче управо експозитуре атлантистичког утицаја у Србији, пре свега службеници британске и америчке амбасаде у Београду. Изјаве Кајла Скота само су део унапред осмишљене и координисане западне антируске кампање која се последњих година интензивно спроводи у региону. Реч је о апсурдним и измишљеним оптужбама у духу најгоре хладноратовске реторике Брисела и Вашингтона.

Са правом се поставља питање одакле онима који су једнострано интервенисали у нашој држави, окупирали део њене територије, деградирали њену војску и полицију, бацили на колена њене обавештајне службе, сада право да стрепе од (непостојећих) покушаја Москве да преузме контролу над делом српског неба и земље и да брину о заштити српског суверенитета и територијалног интегритета?

Зашто Кајлу Скоту смета један обичан хуманитарни центар који је током свог постојања разминирао више од четири милиона квадратних метара и уклонио око 1.500 касетних бомби са којима је НАТО ширио своју крваву демократију по Србији, а не смета му НАТО канцеларија у Београду, која већ одавно важи за седиште евроатлантске шпијунаже у Србији? Зашто се није сетио да критикује мултинационалне приватне америчке корпорације које разједају српску привреду или агенте западних обавештајних служби који вршљају по Србији?

Одговор је јасан. Зато јер „оно што важи за остале, не важи за Србе“ и „оно што важи за Србе, не важи за остале“. Ово је постала главна полуга и принцип деловања америчких дипломата на Балкану. Политика двоструких аршина је једина политика коју бриселско-вашингтонска клика познаје када су у питању Србија и њен народ.

Данијел Игрец

Тагови: ; ;