Израда луксузног ентеријера за руски „Сухој суперџет“ за Србију би сугурно био веома исплатив посао. Потребно је наћи или додатно обучити мајсторе који ће бавити израдом намештаја од племенитог дрвета попут махагонија, кожним тапацирунгом и осталим детаљима по личној наруџби купца.

Потпредседник Владе Русије Дмитриј Рогозин у интервјуу за Спутњик указао је на могућност да у Србији буде направљен „Центар за персонализацију“ путничких авиона „Сухој суперџет 100“, о чему се већ разговара.

Такав центар би се бавио израдом ентеријера за тај авион, или склапањем готових делова кабине, пошто би у Србију био довезен „клот“.

Колико је за нас изводљиво активирање таквог центра и у којој мери би он био исплатив и користан?

Производња „Сухој суперџета“ почела је 2011, а већ 2014. године са траке је сишло 35 летелица, које припадају категорији малих путничких авиона са 10 до 12 седишта и које најчешће купују приватници за личне потребе, или компаније за пословна путовања.

Реч је о авионима који су добро и луксузно опремљени, каже за Спутњик консултант за страна улагања Махмуд Бушатлија, истичући да та врста авиона на неки начин показује и квалитет фирме.

„Када на Западу нека фирма достигне реноме, онда просто мора да има авион, рецимо, ’Голфстрим‘, који са 12 места кошта исто колико и ’Ербас‘ са 140 места. То је питање престижа“, наглашава он.

У Србији се данас нико не бави опремањем таквих авиона, напомиње Бушатлија, али и подсећа да су се некада у Југославији одржавали хеликоптери и војни транспортни авиони које је Москва извозила у треће земље.

С обзиром на то искуство, може се разумети откуд таква понуда Рогозина, каже српски стручњак, али и додаје да је вероватно један од мотива и тај што ће ако код нас нађу врхунске мајсторе, они сигурно бити јефтинији него они у Италији који опремају авионе, јахте и скупе аутомобиле.

Бушатлија сматра да би се вредело потрудити да се направи један центар који би то могао да ради, тим пре што има људи у малим фирмама које се баве таквим и сличним пословима.

То је питање само доброг пројекта и да се нађу мајстори који то знају да раде, или да се додатно оспособе, каже он и напомиње да је реч пре свега о онима који се баве израдом намештајем од племенитог дрвета попут махагонија, тепиха, кожним тапацирунгом, али и другим детаљима.

„И зато ми се чини да би једини озбиљан центар где би то могло да се радити био Ваздухопловни завод ’Мома Станојловић‘ у Батајници“, сматра Бушатлија, напомињући да је то и начин да се та институција максимално упосли. У многим државама света, додаје наш стручњак за страна улагања, војна индустрија једним делом ради за цивиле како би била профитабилна и сама се издржавала.

Он је подсетио да је Влада Србије издвојила 492 милиона динара намењених управо за подизање инфраструктурних капацитета „Моме“, што би требало да буде завршено до краја 2018. године. Оцене су да ће захваљујући тим инвестицијама завод бити оспособљен да уђе и на део тржишта који се бави цивилним саобраћајем.

На питање колико би тај центар за персонализацију требало да има посла да би то било исплативо, Бушатлија каже да је то у старту исплативо.

„Центар би у суштини имао гарантован посао. То је исплативо од самог почетка, имали би сигурну зараду зато што опремате авион који је већ продат. Само је питање колика је зарада“, каже он.

Бушатлија објашњава да се та персонализација ради на тај начин што се купац, односно власник авиона са дизајнером договори каква ће опрема бити, шта ће све бити уграђено у ентеријер. То се плати и онда се авион ради по личној наруџби, тако да је то сигурна зарада, истиче саговорник Спутњика.

Спутник

Тагови: ; ;